Iseljeni Srbi imaju najveći srpski kapital u inostranstvu, to su pamet i novac. Oni čine drugu modernu Srbiju u tuđini, koju matica Srbije ne prepoznaje kao spasioca srpskog naroda

Marko Lopušina

Jedna šala o iseljenim Srbima govori da naši ljudi na Arktiku prodaju Eskimima frižidere. A druga kaže da naši ljudi na rogu Afrike tamošnjim žiteljima prodaju šporet na drva. U prevodu ovih asocijacija to znači da nas Srba ima svuda na planeti. I da stalno nešto radimo. U 159 država sveta danas živi i radi 2,5 miliona Srba. Najviše ih je u Nemačkoj i Austriji. Beč je danas sa 180.000 Srba glavni grad srpske dijaspore.

Ne treba zaboraviti da je Srpska pravoslavna crkva rasla i napredovala u srpskom rasejanju, da su prve novine serpske objavljene u Beču, a prve knjige štampane u Trstu i Budimpešti.

Dobar deo istorije srpskog naroda dešavao se u tuđini, pa su tako i naše kraljevske dinastije, članovi porodica Karađorđević i Obrenović, živele, radili i umirale u stranim državama.

Prvi Srbi iseljavali su se iz otadžbinskih zemalja na Balkanu još pre osam vekova. Tada su odlazili u Austro – Ugarsku, Rusiju, Italiju. Najčešće se srpski narod selio u vreme i posle ratova, od Kosovskog boja, preko Balkanskih do svetskih ratova. Srpski ratni zarobljenici u nacističkim logorima su, na primer, posle oslobođenja 1945. godine postali svetski emigranti.

Potom je šezdesetih godina prošlog veka usledila masovna migracija radne snage iz SFRJ, kojom se stvorila evropska srpska dijaspora. To je bila ugovorena seoba seljaka i radnika iz Jugoslavije u Austriju i Nemačku. Potom se ta seoba proširila na Skandinaviju, Francusku, Švajcarsku i Veliku Britaniju.

Danas u ti tzv. gastarbajteri, srpski gostujući radnici iz 1966. godine penzioneri, sa dve kuće i dve noge, jednom u tuđini, drugom u matici. Nova seoba naših ljudi, pre svega iz Srbije, nastala je devedesetih i danas traje. Iselilo se više od 650.000 ljudi.

Među iseljenim su radnici, stručnjaci, ali i studenti. Iz Srbije u Austriji se školuje 2.500 studenata. Još toliko ih je iz drugih srpskih zemalja – BiH, Crna Gora, Hrvatska.

KAPITAL ZA PROMENE

Iseljeni Srbi imaju najveći srpski kapital u inostranstvu, to su pamet i novac. Oni čine drugu modernu Srbiju u tuđini, koju matica Srbije ne prepoznaje kao spasioca srpskog naroda.

Ovi iseljeni ljudi, njih 2,5 miliona imaju potencijal, koji može da izmeni i unapredi Srbiju. Taj srpski potencijal u inostranstvu čine ljudski kapital i finansijski kapital. A to je upravo ono što ponajviše nedostaje u matici Srbiji.

Stručnjaci za migraciju „mozgova“ procenjuju da u rasejanju imamo više od 50.000 profesora, naučnika, eksperata, doktora nauka, akademika. Profesor Dejan Ilić iz Nemačke, je, na primer, prvak u proizvodnji i upotrebi mikro baterija. Zovu ga „novi Tesla“, jer ima preko 600 izuma i patenata. Vlasnik je Oskara, nagrade Američke filmske akademije za unapređenje filmskog objektiva i kamere.

U tuđini se rađaju „nove Tesle“, jer su srpski diplomci proglašeni za najbolje na fakultetima u Austriji, Rusiji, SAD i Velikoj Britaniji.

Druga srpska najveća vrednost su u inostranstvu devizna štednja gastarbajtera i poslovni kapital naših biznismena. Prema službenim podacima NBS vrednost deviznih doznaka, koje danas mi u Srbiji dobijamo od iseljenog naroda je oko 3 milijarde evra godišnje.

Ekonomski analitičari procenjuju da je poslovni kapital Srba u dijaspori vredan oko 60 milijardi dolara. Moja saznanja su malo drugačija. Verujem da kapital srpskih biznismena u inostranstvu vredi oko 15 milijardi evra. Samo Filip i Madlena Zepter iz Monaka, Slavica Ekslton iz Velike Britanije i Ubavka Mekdonalds iz Kanade imaju kompanije koje vrede oko 10 milijardi evra.

Nemerljiv je kapital koji su naši iseljeni ljudi kroz humanitarne akcije i dobrotvorne priloge darivali svom narodu u Srbiji i drugim otadžbinskim zemljama. Samo princeza Katarina Karađorđević je preko svoje fondacije za dve decenije darivala pomoć vrednu 16 miliona evra.

Ako ovim vrednostima dodamo i 300.000 srpskih toponima u svetu, više od 660 memorijala, stotinu hramova SPC, osamdesetak ambasada i konzulata, oko 300 srpskih klubova i udruženja, teritorije i gradove sa srpskim imenima… Imamo čak 36 spomenika i bisti Nikoli Tesli u 20 država. Jasno je da naša dijaspora ima planetarne dimenzije.

Šveđani priznaju da su srpski radnici gradili njihovu kraljevinu kao privrednu silu. Nemci su procenili da su naši radnici u modernu njihovu državu ugradili 50 milijardi maraka svog kapitala u žuljevima i znoju. Austrijanci priznaju da su Srbi najbolje integrisan narod i najbolji radnici.

Da bi se srpsko rasejanje i njihova druga Srbija uključili u normalan privredni i politički život Srbije potrebna je samo odluka vlasti da poštuje Ustav u kome je dijaspora prioritet našeg društvenog razvoja i dobra volja političara u provincijama da sarađuju sa investitorima iz srpskog rasejanja širom sveta.

AMBASADORI U TUĐINI

Srbi u rasejanju su pravi ambasadori svog naroda i države u matici. Imamo preko 1000 sportista u svetu i umetnika svetskog glasa. Mnogi Srbi iz rasejanja u mnogome menjaju nametnutu lošu sliku o srpskom narodu. To svojim delima i rečima čine sportisti Novak Đoković, Nikola Jokić  i Tijana Bošković, na primer. To čine na svoj način uspešni umetnici, kao Marina Abramović iz Njujorka, glumica Danica Ćurčić iz Kopenhagena i dr Mila Mihajlović, istoričarka iz Rima.

Mi Srbi imamo dvadeset počasnih konzula Srbije našeg porekla u svetu, koji nas predstavljaju kroz svoje poslove i prijateljsku saradnju sa strancima. Takav je gospodin Rajko Tomović u Poljskoj i gospodin Aleks Mačeski u Ohaju.

Sa druge strane, u srpskoj dijaspori ima ljudi koji nemaju svetsku širinu i uticaj. To su oni iseljeni Srbi, a njih je, nažalost, većina, koji su okrenuti samo sebi, koji žive u svom getu, na relaciji kuća – posao – crkva. Takvi ne žive sa komšijama strancima, kojima treba da kazuju priče o svojoj otadžbini, o svom narodu i uzajamnom prijateljstvu. U tome nemaju podršku Srbije. Naša državna politika se zanosi pričom da će istina o Srbiji sama da se probija, umesto da je na organizovan način širimo po svetu.

Umesto sloge u srpskom rasejanju, posebno u klubovima i udruženjima, vlada nesloga. Trenutno se u Beču odvija raskol Zajednice 14 srpskih klubova, zbog ličnih interesa njihovih vođa.

Nažalost, Srpska pravoslavna crkva nije kohezioni faktor našeg naroda u inostranstvu, jer postoji i funkcioniše u različitim državama, u kojima ima i različiti status.

Naša SPC nema status verske zajednice u Austriji i u Nemačkoj, gde nas Srba ima najviše. SPC se tretira samo kao udruženje građana. Mi smo u Austriji i Nemačkoj ponižen narod i poniženi vernici.

Crkva je tamo samo mesto gde se naš narod okuplja. Uglavnom, u vreme velikih verskih praznika, pa se zato naš narod i naziva „Božićni Srbi“. SPC okuplja jedva dvadeset odsto naših ljudi u rasejanju.

DRUGA SRBIJA

Ovi iseljeni Srbi, koji žive i rade na svim kontinentima sveta, čine drugu Srbiju, modernu i bogatu.

Srbe u dijaspori i regionu može da ujedini jedino država, ali ona za to nema volje, snage, a ni para.

U Beogradu ne postoji politička volja da se prihvate i realizuju ideje iseljenih Srba za razvoj i modernizaciju otadžbine.  Prećutan je, na primer, predlog iz dijaspore da se fabrika traktora IMT, koja u svetu ima 300.000 kupaca, preseli iz Dobanovaca i pretvori u kompjuterizovanu kompaniju, a fabrika je prodata strancu iz Indije.

Moje ankete, kao i zvanična ispitivanja iseljenog naroda pokazuju da skoro 40 odsto naših ljudi iz sveta želi da ulaže i pravi biznis u otadžbini. Ali, isto toliko njih tvrdi da je glavna smetnja tom poslovnom angažmanu kapitala srpske dijaspore iz inostranstva korupcija lokalnih vlasti, koje ometaju investicije i žele da uzmu za sebe deo tog kapitala.

Imam poznanika u Rusiji koji je sagradio fabriku peleta u svom zavičaju. Otvorio je lično Toma Nikolić, predsednik Srbije. Podigao je kredit u inostranstvu da bi zaposlio 45 radnika u fabrici. Proizvodnja peleta nikad nije započeta, jer opštinari nisu, prvo, dali struju fabrici, a potom nisu dali upotrebnu dozvolu. Tražili su novac lično za sebe.

NESLOŽNA BRAĆA

Srbi u rasejanju nisu složni iz više razloga. Najvažniji je da strane zemlje  u kojima žive Srbi, preko svojih tajnih službi i crkava rade da naš narod tamo ne bude složan i jak. Zapad je uništio Jugoslaviju kao zemlju svih Srba na Balkanu i pretvorio ih je po mestu rođenja u Hrvate, Bosance, Makedonce,  Crnogorce i Slovence.  Mi Srbi u dijaspori uzimamo dosta lako strano državljanstvo, a ono ti brani da ostaneš Srbin.

Srbi kao narod imaju probleme u tuđini, jer nas ne priznaju kao nacionalnu manjinu u Crnoj Gori, Makedoniji, Bugarskoj, Sloveniji, Austriji i ne daju nam politička prava i kulturnu zaštitu? Naš narod u sve tri Amerike tretiraju kao etničku grupu bez jasnih političkih prava. Srbi u tuđini izloženi su asimilaciji da postanu stranci, da se odreknu srpskog imena, porekla i pasoša.

Srpski narod je na Balkanu razdeljen u šest država, pa svaki Srbin u rasejanju ima drugačiji pasoš i drugačiju domovinu. Od 2,5 miliona Srba u rasejanju oko milion je iz Srbije, ali pola od njih ima srpski pasoš. Država Srbija ne može legalno da brine o Srbima u tuđoj zemlji, na primer, Nemačkoj, ako nemaju srpski pasoš i nisu naši državljani.

• Naši Srbi iz BiH, koji imaju nekretnine u Srbiji ili su porodično vezani za Srbiju, radije uzimaju nemačko državljanstvo nego srpsko. Mi Srbi u tuđini smo svetski pravci po uzimanju stranog državljanstva. Naša politika nema volje i snage da se sa tako razjedinjenim Srbima u rasejanju bori za jedinstvo i slogu. To jako mnogo košta, a Srbija je mala i siromašna zemlja.

I mi u Srbiji pod uticajem loših političara i neznalica o migracijama stalno na pogrešan način gledamo na odlazak mladih i starijih ljudi u inostranstvo. Tretiramo ih kao begunce iz raja, a oni su otišli da bi učili, da bi se obrazovali, da bi naučili da budu pametni, moderni i uspešni. Da bi radili i zaradili. Vratiće se i mladi i stariji, jer nisu zaboravili roditelje, porodicu i otadžbinu. Svi će se vratiti kada u Srbiji bude bolje?

PROBLEMI SA MATICOM

I danas pola veka od masovne seobe radnika i seljaka iz Srbije u zemlje Starog kontinenta na rad mnoga pitanja na relaciji naše države Srbije i dijaspore poreklom iz Srbije nisu rešena, poput prava glasa i dopunskog školovanja naše dece u inostranstvu. Da bi se, na primer, ovi problemi rešili moraju prvo da postoje bilateralni ugovori i sporazumi sa svim zemljama u kojima žive i rade Srbi poreklom iz Srbije.

Ako u Austriji uzmete austrijski pasoš, vi se odričete srpskog državljanstva i prava glasa. Više od 80.000 Srba iz Srbije u Austriji uzelo je strano državljanstvo i nema pravo glasa. Toliko je i u Nemačkoj i oni više nisu srpski državljani i glasači. A mi u javnosti širimo nerealne priče o velikom broju naših ljudi u dijaspori i njihovim glasačkim pravima.

Za glasanje je potreban srpski pasoš, odlazak na glasačko mesto i instaliranje glasanja elektronskim putem. Ali, nekim strankama u Srbiji ne odgovara da iseljeni Srbi glasaju.

Slično je i sa Dopunskim školama na srpskom jeziku. Ima ih tamo gde smo potpisali ugovore i gde je dozvoljeno, Švajcarska i Nemačka, ali ih u Austriji nema, jer tu nije dozvoljeno. U Austriji je, na primer, zabranjeno dopunsko školovanje stranaca u obrazovnih ustanovama koje njihove matične zemlje osnivaju. Austrijanci imaju svoje škole za decu gastarbajtera iz bivše SFRJ na bhs (bosansko-hrvatsko-srpskom) jeziku.

Postoje neke privatne i crkvene škole malog kapaciteta. Grad Beč je nedavno predložio da se otvori Srpska gimnazija, ali o tome predlogu naši ljudi u Austriji tek razmišljaju.

Srpska dijaspora najviše zamera matici Srbiji što je ukinula Ministarstvo za dijasporu 2013. godine. Time su Srbi u rasejanju ostali bez svoje sigurne kuće u Srbiji. Preko ovog ministarstva otadžbina ih je kao matica što spaja pčele okupljala u Beogradu, bez obzira iz koje države dolazili i u kom kraju bivše Jugoslavije su bili rođeni. Gašenje je znak nedostatka politike volje države i stranaka za saradnju sa narodom u rasejanju. To je i kršenje Zakona o dijaspori i Srbima u regionu, po kome je radila nekadašnja Skupština dijaspore.

Zbog svega toga srpsko rasejanje u otadžbini Srbiji često vidi maćehu, a ne majku. Ne treba, međutim, smetnuti sa uma i da se srpska dijaspora ponekad ponaša kao izgubljena ćerka. U tuđini postoji na stotine klubova i udruženja Srba, ali njihovi lideri su u neprestanoj svađi i borbi za vlast. Crkva je često posvađana sa vernicima u rasejanju.

Za dobar odnos matice i rasejanja potrebna je aktivna uloga obe strane, i majke i dece. I ta deca, tj. srpska dijaspora zanemaruje Srbiju, jer skoro 60 odsto iseljenih ne mari za otadžbinu i malo čini na tome da pomogne majci. Ima ona američka izreka da ne pitaš šta je država učinila za tebe, već šta si ti učinio za državu!? Taj odnos se može promeniti ako svako da sve od sebe da budemo jaki, složni i pravi zdravi srpski nacionalisti.

SRPSKI SVETSKI SABOR

Da bi delovali kao jedinstveno nacionalno biće srpska dijaspora i matica treba da ispoštuju zavet da „samo sloga Srbina spasava“.

Potrebno je, na primer, da Srbi u dijaspori naprave Svetski fond za pomoć srpskom narodu u Srbiji i Republici Srpskoj, pa da zajedno sa svojim prijateljima strancima grade škole, obdaništa, bolnice, sigurne kuće, mala preduzeća, ulice, vodovod, fabrike za prečišćavanje vazduha, vode i otpada. Ako mogu Divac, Teodosić, Đoković, Zepter, fudbaleri Stanković, Subotić i mnogi drugi da imaju svoje fondacije i pomažu narod, zašto to ne bi radila čitava dijaspora od 2,5 miliona ljudi zajedno sa ovim dvema otadžbinskim zemljama.

Setimo se kako se u otadžbini gradilo posle poplava 2014. godine, tako treba da bude stalno, a ne od slučaja do slučaja. Za uzvrat, država će ih nagraditi ordenjem, priznanjima, privilegijama i život učiniti lepšim u otadžbini.

Kao što Jevreji imaju svoj Svetski jevrejski kongres, kao što Irci imaju svoje Irski svetski kongres, tako i Srbi treba da imaju jedinstvenu organizaciju, koju bi mogli da nazovemo „Srpski svetski sabor“.

Sabornost je naša sloga, jedinstvo i spasenje. Pre nego bi osnovali Srpski svetski sabor, treba da napravimo Srpski nacionalni program, koji bi predstavljao naš narodni dogovor da ćemo biti složni i jedinstveni, uvek i svuda.

Teslina naučna fondacija iz SAD, čiji sam ja direktor, radi na izradi Nacionalnog programa svih Srba sveta, koje ona definiše kao „Teslin narod“. Potrebno je da se utvrde sveta pravila ponašanja Srba i Srpkinja, ma gde žive na planeti Zemlji, kako bismo delovali kao složan i snažan narod. Ne treba da se delimo, svađamo, proklinjemo, napadamo međusobno.

Treba da verujemo da je srpstvo naš lični i nacionalni identitet, da ga razvijamo i primenjujemo gde god možemo. Zašto čitav svet ceni Jevreje, jer su svuda i svagda Jevreji. Tako treba i mi Srbi da budemo Srbi, pa potom Amerikanci, Australijanci, Nemci, Austrijanci i ljudi sa stranim pasošima.