Наша држава каже нисмо ми ко Грчка, и то никад нећемо ни бити.

[dropcap font=“0″]У[/dropcap]зимање кредита у Србији је толико једноставно, као да одете у продавницу иза угла, по жваке. Процес добијања кредита није баш тако једноставан, али одлука да се узме кредит је баш као што сам написао у првој реченици. Не раде то само грађани, већ и држава Србија. Кредити и жваке на неки начин имају сличности. И једна и друга ствар су у почетку слатки, и тако траје једно време, онда постану безукусни и ништа нам друго не остаје него да пљунемо. Тај без укус се претвара у горак укус.
Прича се да Србија дугује ко Грчка. Та стара изрека је данас доказала колика је опасност кад се за неког то јавно каже. Видели смо и сами и гледамо шта се дешава у тој земљи због дугова.
Наша држава каже нисмо ми ко Грчка, и то никад нећемо ни бити. Тако је и Грчка говорила у почетку, па гле шта се догоди.
У сваком случају нико у Србији не може да каже и да са сигурношћу потврди бројку, која се односи на дуг државе. А кад се случајно о томе проговри ево шта се дешава.
Дневне новине Блиц су 20. марта ове године објавиле следећи чланак (скраћена верзија):
Министарство је објавило да је дуг Србије у фебруару повећан за 178 милиона евра ($282 милиона) и достигао укупан дуг од 20,4 милијарди евра ($32 милијарде).
Тај дуг је 62,9 одсто од укупног БДП. Поређења ради на крају 2013 тај дуг је био 20,08 милијарди евра или 61,2% БДП. Законом дуг у односу на БДП не сме да буде већи од 45%. На крају фебруара 2014. обавеза државе је износила 17,6 милијарди, а индиректно 2,794 милијарди евра.
И сад вас ја питам: Да ли сте закључили колико Србија дугује пара?
Новости су написале у новембру 2013. да Србија дугује 26 милијарди евра ($41 милијарда) што је више од 83% БДП. Испада да смо се ми од новембра до фебруара раздужили неких 5,4 милијарди евра, а ја сам сведок да смо се скоро сваког месеца задуживали још више.
И тако, једни пишу једно, други пишу друго а истина је негде на трећем месту и нико је не зна. Баш лепо стоји она изрека: „Шта се Американци бусају да иду на Марс, кад смо ми одавно пали с њега“.
Ако бих сада као савестан новинар позвао органе власти, Народну банку, министарство за финансије да питам и проверим колики је то дуг Србије, ко зна како бих прошао. Ако случајно нисте читали чланак „Како се у Србији разговара телефоном“ можете погледати на њеб сајту Српског Гласа. Како се у Србији разговара телефоном
Али тај телефонски разговор би укратко био или не био. Прво би неки телефони били нон стоп заузети, цео дан. Или би ме пребацивали са одељења на одељење, говорећи да то није њихово задужење. Или би се извикали на мене, па би могло да испадне и да сам неки шпијун, који чачка тамо где не треба. Или не дај Боже завршим као десетине убијених српских новинара, где ионако предњачимо у свету по броју убијених, несталих и неразјашњених случајева. Испада да ми је лакше и боље да не знам. А мислим да је боље да и ви не знате, јер што би вас болела глава за xабе. Од тога би једино користи имао Др @иваго од преписивања рецепата.
Кредити могу да имају велику корист ако су наменски, ако се нешто продуктивно ради и могу да се умноже паре. Али у Земљи чуда они се узимају: Прво да би се попунила рупа у буxету, Друго да би се исплатиле плате, Треће да би се исплатиле пензије, ^етврто да би се спасило предузеће које је одавно пропало и којег ни Бог не може да спасе, Пето да би се правили пропали пројекти ради неког лажног раста рејтинга партије…
Ако је било тешко да се утврди колико држава дугује, онда би било још теже да се крене у испитивање колико народ дугује.
Међутим постоје и подаци које вам са сигурношћу можемо рећи, а то је на шта се народ у Земљи чуда задужује. Ако мислите да је то као у нормалном свету, да се дуг узима за куповину некретнине, евентуално аутомобила, онда се варате.
Најмасовније задужење, по неким мојим личним статистичким подацима, је узимање кредита за годишње одморе. Имало се немало, на годишњи одмор мора да се иде. Пошто се обично више нема него има, ту је спас, ту су кредити. Таман посла да рођаци, комшије виде да не идемо на одмор па да закључе да немамо. Логика је: Боље да се задужимо и идемо на одмор да мисле да имамо, него да немамо кредит па да мисле да стварно немамо новца.
Кад се узме у обзир да банке за такве кредите наплаћују од 19 до 25% камате, онда је то годишњи одмор са пет звездица, најлуксузнији што може да буде. То се наравно односи на крајњу цифру исплаћивања дуга, а не на оно како се проводимо на одмору.
У Земљи чуда, високо на ранг листи стоји узимање кредита да би се прославила слава. И ту би се рођаци и комшије зачудиле да немамо пара за славу. Па узели смо кредит за одмор, таман посла да не узмемо и за славу.
Узимају се кредити за школовање деце, али то и има неког смисла па је било какав коменатар у овом случају сувишан.
Купује се и храна за домаћинство на кредит. У Србији постоји неки систем који ни данас, после пет година проведених у овој земљи не могу да схватим, ма колико се трудио да ми објасне. То је ОДЛОЖЕНО ЧЕКОВНО ПЛАЋАЊЕ НА РАТЕ БЕЗ КАМАТЕ ДО ШЕСТ МЕСЕЦИ. Ај сад, разуми га ти.
У реланом смислу то изгледа овако: Ја немам пара, али имам пет чекова, на пример. Уђем у продавницу, накупујем хране и онда испишем чек са датумом од три до четири месеца унапред. То значи да сам ја купио сад, а платићу касније. Како то функционише, одакле ће да дођу паре да би се тај чек наплатио, ко издаје те чекове, то никако не могу да схватим.
Кредити се још узимају за гардеробу, за разне прославе, рођендан, свадбе… Људи су изгледа наследели онај комунистички систем у којем је било лако добити кредит, и лако вратити јер је тада већина кредита била отписивана. Међутим данас је то мало другачије, сад кредити треба да се врате, али у Земљи чуда, народ чуда се још није навикао на враћање. Па се лако задужи, а после кука мајци.