Naša država kaže nismo mi ko Grčka, i to nikad nećemo ni biti.

[dropcap font=“0″]U[/dropcap]zimanje kredita u Srbiji je toliko jednostavno, kao da odete u prodavnicu iza ugla, po žvake. Proces dobijanja kredita nije baš tako jednostavan, ali odluka da se uzme kredit je baš kao što sam napisao u prvoj rečenici. Ne rade to samo građani, već i država Srbija. Krediti i žvake na neki način imaju sličnosti. I jedna i druga stvar su u početku slatki, i tako traje jedno vreme, onda postanu bezukusni i ništa nam drugo ne ostaje nego da pljunemo. Taj bez ukus se pretvara u gorak ukus.
Priča se da Srbija duguje ko Grčka. Ta stara izreka je danas dokazala kolika je opasnost kad se za nekog to javno kaže. Videli smo i sami i gledamo šta se dešava u toj zemlji zbog dugova.
Naša država kaže nismo mi ko Grčka, i to nikad nećemo ni biti. Tako je i Grčka govorila u početku, pa gle šta se dogodi.
U svakom slučaju niko u Srbiji ne može da kaže i da sa sigurnošću potvrdi brojku, koja se odnosi na dug države. A kad se slučajno o tome progovri evo šta se dešava.
Dnevne novine Blic su 20. marta ove godine objavile sledeći članak (skraćena verzija):
Ministarstvo je objavilo da je dug Srbije u februaru povećan za 178 miliona evra ($282 miliona) i dostigao ukupan dug od 20,4 milijardi evra ($32 milijarde).
Taj dug je 62,9 odsto od ukupnog BDP. Poređenja radi na kraju 2013 taj dug je bio 20,08 milijardi evra ili 61,2% BDP. Zakonom dug u odnosu na BDP ne sme da bude veći od 45%. Na kraju februara 2014. obaveza države je iznosila 17,6 milijardi, a indirektno 2,794 milijardi evra.
I sad vas ja pitam: Da li ste zaključili koliko Srbija duguje para?
Novosti su napisale u novembru 2013. da Srbija duguje 26 milijardi evra ($41 milijarda) što je više od 83% BDP. Ispada da smo se mi od novembra do februara razdužili nekih 5,4 milijardi evra, a ja sam svedok da smo se skoro svakog meseca zaduživali još više.
I tako, jedni pišu jedno, drugi pišu drugo a istina je negde na trećem mestu i niko je ne zna. Baš lepo stoji ona izreka: „Šta se Amerikanci busaju da idu na Mars, kad smo mi odavno pali s njega“.
Ako bih sada kao savestan novinar pozvao organe vlasti, Narodnu banku, ministarstvo za finansije da pitam i proverim koliki je to dug Srbije, ko zna kako bih prošao. Ako slučajno niste čitali članak „Kako se u Srbiji razgovara telefonom“ možete pogledati na njeb sajtu Srpskog Glasa. Kako se u Srbiji razgovara telefonom
Ali taj telefonski razgovor bi ukratko bio ili ne bio. Prvo bi neki telefoni bili non stop zauzeti, ceo dan. Ili bi me prebacivali sa odeljenja na odeljenje, govoreći da to nije njihovo zaduženje. Ili bi se izvikali na mene, pa bi moglo da ispadne i da sam neki špijun, koji čačka tamo gde ne treba. Ili ne daj Bože završim kao desetine ubijenih srpskih novinara, gde ionako prednjačimo u svetu po broju ubijenih, nestalih i nerazjašnjenih slučajeva. Ispada da mi je lakše i bolje da ne znam. A mislim da je bolje da i vi ne znate, jer što bi vas bolela glava za xabe. Od toga bi jedino koristi imao Dr @ivago od prepisivanja recepata.
Krediti mogu da imaju veliku korist ako su namenski, ako se nešto produktivno radi i mogu da se umnože pare. Ali u Zemlji čuda oni se uzimaju: Prvo da bi se popunila rupa u buxetu, Drugo da bi se isplatile plate, Treće da bi se isplatile penzije, ^etvrto da bi se spasilo preduzeće koje je odavno propalo i kojeg ni Bog ne može da spase, Peto da bi se pravili propali projekti radi nekog lažnog rasta rejtinga partije…
Ako je bilo teško da se utvrdi koliko država duguje, onda bi bilo još teže da se krene u ispitivanje koliko narod duguje.
Međutim postoje i podaci koje vam sa sigurnošću možemo reći, a to je na šta se narod u Zemlji čuda zadužuje. Ako mislite da je to kao u normalnom svetu, da se dug uzima za kupovinu nekretnine, eventualno automobila, onda se varate.
Najmasovnije zaduženje, po nekim mojim ličnim statističkim podacima, je uzimanje kredita za godišnje odmore. Imalo se nemalo, na godišnji odmor mora da se ide. Pošto se obično više nema nego ima, tu je spas, tu su krediti. Taman posla da rođaci, komšije vide da ne idemo na odmor pa da zaključe da nemamo. Logika je: Bolje da se zadužimo i idemo na odmor da misle da imamo, nego da nemamo kredit pa da misle da stvarno nemamo novca.
Kad se uzme u obzir da banke za takve kredite naplaćuju od 19 do 25% kamate, onda je to godišnji odmor sa pet zvezdica, najluksuzniji što može da bude. To se naravno odnosi na krajnju cifru isplaćivanja duga, a ne na ono kako se provodimo na odmoru.
U Zemlji čuda, visoko na rang listi stoji uzimanje kredita da bi se proslavila slava. I tu bi se rođaci i komšije začudile da nemamo para za slavu. Pa uzeli smo kredit za odmor, taman posla da ne uzmemo i za slavu.
Uzimaju se krediti za školovanje dece, ali to i ima nekog smisla pa je bilo kakav komenatar u ovom slučaju suvišan.
Kupuje se i hrana za domaćinstvo na kredit. U Srbiji postoji neki sistem koji ni danas, posle pet godina provedenih u ovoj zemlji ne mogu da shvatim, ma koliko se trudio da mi objasne. To je ODLOŽENO ČEKOVNO PLAĆANJE NA RATE BEZ KAMATE DO ŠEST MESECI. Aj sad, razumi ga ti.
U relanom smislu to izgleda ovako: Ja nemam para, ali imam pet čekova, na primer. Uđem u prodavnicu, nakupujem hrane i onda ispišem ček sa datumom od tri do četiri meseca unapred. To znači da sam ja kupio sad, a platiću kasnije. Kako to funkcioniše, odakle će da dođu pare da bi se taj ček naplatio, ko izdaje te čekove, to nikako ne mogu da shvatim.
Krediti se još uzimaju za garderobu, za razne proslave, rođendan, svadbe… Ljudi su izgleda nasledeli onaj komunistički sistem u kojem je bilo lako dobiti kredit, i lako vratiti jer je tada većina kredita bila otpisivana. Međutim danas je to malo drugačije, sad krediti treba da se vrate, ali u Zemlji čuda, narod čuda se još nije navikao na vraćanje. Pa se lako zaduži, a posle kuka majci.