60. МЕЂУНАРОДНИ САЈАМ KЊИГА БЕОГРАД, ОKТОБАР 2015
На недавно одржаном јубиларном 60. Међунардном сајму књига затичемо господина Петра Пјешивца, лекара и писца из Аустралије који се на сајму представио својим новим романом „Приручник за цинкарење“ као и другим, допуњеним издањем романа „Приручник за рушење“. Оба романа су објављена непосредно пре почетка сајма у издању издавачке куће „Инд -Медиа – Најбоље књиге“ и оба су изазвала необичну медијску пажњу и интересовање читалачке публике и посетилаца овог сајма.
Петар Пјешивац је, како сам себе у шали назива, „наивни“ дакле самоуки писац, који је до сада објавио пет романа, од којих су три учествовала у избору за Нинову награду а један од њих „Повратак Ж-а“ био награђен трећом наградом „Златна сова „ 2013 од стране Завода за издавање уxбеника Републике Српске и универзитета Источно Сарајево. Овај плодни писац је редовни члан Удружења писаца Србије, дописни члан америчког ПЕН-а и колумниста аустралијског недељника на спском језику „Српски Глас“. Уједино господин Пјешивац је магистар медицинских наука који живи и ради у Мелбурну од 1991 године.
– Да ли сте задовољни овим Сајмом и својим учешћем на овој манифестацији ?
– Веома сам задовољан овим Сајмом, то је заиста један од највећих културних догађаја на овим просторима па и шире. Број издавача је, како чујем, највећи до сада. Посебно ме радује учешће Русије, као почасног госта сајма. Наравно да имам и понеку примедбу попут чињенице да се улаз наплаћује што донекле умањује и онако скромну куповну моћ посетилаца. Осим знаменитих руских писаца попут Бељакова, Јефсејева и осталих, нажалост на Сајму нема Владимира Сорокина, аутора којег посебно ценим а којег сам имао част да упознам на годишњем сусрету писаца под покровитељством америчког ПЕН-а у Њујорку 2011.
– Реч , две о вашем издавачу и сарадњи коју сте остварили. Чујемо да се ради о младим људима и амбициозном пројекту.
– Да, истина, ради се о заиста младом тиму али са дугогодишњим искуством. Мисим Ајетовић, Јосипа Зерјав, Ивана Флегар, млади али изузетни стручњаци издавачке куће „Инд Медија“, још увек неконтаминирани политиком и хроничном немаштином која иначе влада у нашем издаваштву у Србији. Овде бих да поменем и новинарку Студиа Б – Ивану Николић, највећег „кривца“ за моју необично велику заступљеност у медијима током овог Сајма. Ту су наравно и негдашњи „наше горе лист“ новинар Небојша Станковић из „Новости“ и господин Васа Чарапић који ме је упознао са великим бројем интересантних људи из издавачких кругова.
– Kустурица је на отварању овогодишњег Сајма књига поменуо да данас сви пишу а нико не чита. Шта ви мислите о томе?
– Морам да се сложим са Kустом. Додуше и он мора да призна да је лакше одгледати филм него прочитати књигу. Једном је Владимир Сорокин написао интересантан есеј о аутоматизацији живота а наш Екрем исто или слично казао у хиту: Kућа -пос’о – пос’о-кућа. Треба да се питамо ко то још има времена да чита, осим наравно калуђера, пензионера, домаћица, мале деце и затвореника. Kао да је будућност у синопсису чиме се наравно губи на књижевности. Уосталом дођите на Сајам и сами се уверите. Од те плеторе наслова, боја, броја књига просто се човеку заврти у глави. Плашим се да је то разлог зашто људи купују већ опробане рецепе тј. писце – познате – класике и молим ништа више од 200-250 страница, на крају крајева ко ће све то да упамти. То вам је када се у робној кући опредељујете за познате дизајнере без обзира како вам то што купујете стоји или да ли вам уопште тај одевни предмет одговара.
– Да се вратимо вашем новом роману „Приручник за цинкарење“ Свега 100 страница – више као новела.
– Па да, атрактиван дизајн корица, кратко и надам се јасно. Желео сам да укажем на то да сви ти безобзирни начини свеукупне политичке борбе коју данас називамо – ЧОВЕЧАНСТВО, инсистирају на искрености а не на истинитости што је по мом мишљењу – KАТАСТРОФАЛНО. Чувени Маљевић је то лепо рекао: Уметност не тражи искреност него истину. Данас је истина опасна по друштво тј. овај очајнички смешан светски поредак.
– Једном сте своје бављење књижевношћу назвали својим ноћним занимањем. Да ли је то тако због ваших професионалних обавеза, као лекара?
– Алудирао сам на временску разлику између Београда и Мелбурна. Наравно фактор времена је пресудан. Пишем ноћу у гаражи. То ме мотивише да у писању будем прецизан и доследан као механичар. Ја сам наивни писац из гараже, хе хе.
– Имате ли свог омиљеног писца?
– Сви моји омиљени писци су мртви. Шалим се. Од савремених Модијано, Сорокин, Влада Пиштало.
– За крај овог разговора.
– Па, углавном три ствари:
Београд може да воли само онај који воли Београд, још једна „Златна сова“ за Аустралију – велики поздрав и честитке господину Тепавчевићу из Бризбена .
Дођите на промоцију „Приручника за цинкарење“ 28. 11. 2015. у просторијама Црногорског друштва „Његош“ Мелбурн. Српски Глас
