[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]П[/dropcap]рва два месеца у Аустралији, протекла су невероватно брзо. Иако је пуне три недеље време било пасије јер киша није престала да пада – многи локалци су ми се касније заклињали да је то нешто незапамћено за Канберу – у том периоду је много тога испуњавало моје дане. За почетак, уређивање животног простора. Соња је још од оног првог јутра, насупрот мом нескривеном негодовању, константно проналазила нешто ново што треба почистити, изрибати, опрати, средити, уредити, преместити или избацити из куће. И како се женска и мушка идеја о кршу и нереду ни приближно не поклапају, ја сам јој у томе помагао мрзовољно и у скромном обиму, успут научивши да користим косилицу за траву. Тај посао ми се свидео.
Срећом, преуређивање није трајало дуго, а и џет лег је попустио након пар дана. Тада смо кренули у обилазак града. Моја прва импресија се односила на урбанистичко уређење Канбере. Оно се, најкраће речено, може описати речима ,,оживотворена пасторала“! Канбера – то су унајвеће лепе и простране куће, баште, цвеће, велике површине под јавним зеленим површинама, терени за крикет, рагби, фудбал и голф. Место на коме су вода, ваздух и животна средина нестварно чисти, где се на сваком кораку налеће на папагаје, мегпајс и друге птице. То је град у коме је неким чудом, очувана нетакнута, предурбана природа места на коме је саграђен. Ту све буја од живота и лако се стиче осећај пространства. Изнад свега, у Канбери човек заиста има утисак да може да дише и то баш да дише – мирно и пуним плућима!
Мој други утисак, односио се на организацију живота у новом пребивалишту. Ту, у престоници Аустралије, која је просторно надмашивала површину градских општина Београда, мада је била бар четвороструко ређе насељена од српске престонице, живот се одвијао око локалних потрошачких центара. Не рачунајући мајушни даунтаун, шопинг центри су овде једина места где се може затећи већи број људи на истом месту. То се примарно односи на молове, али и на супермаркете. Са друге стране, на улицама предграђа су пролазници сасвим проређени, посебно после 6 поподне када улице постају буквално пусте. То ми се и није баш превише свидело, јер је противречило мојим навикама, схватањима и дотадашњем начину живота. Али опет, не могу рећи ни да сам остао сасвим имун на замке живота у класичном потрошачком друштву. Запрепастило ме је то колико квалитетна гардероба може бити јефтина, као и то до које мере квалитетна храна може бити скупа. А ипак, упецао сам се управо на храну, чији избор је далеко надмашивао оно што ми се налазило на располагању у Београду. Свежа морска риба и морски плодови, воће и поврће које ми раније није било доступно… Да, заиста сам се упецао, до те мере да сам ускоро почео да кувам, први пут у животу, и то самоиницијативно.
Ипак, период током кога је Соња била у прилици да изиграва мог туристичког водича, брзо је истекао. Наиме, одмах након што сам ја добио визу, Соња се чула са својом бившом менаџерком и добром пријатељицом Сањом, такође пореклом са простора бивше СФРЈ. И пре него што смо напустили Београд, Сања је завршила посао поводом Соњиног поновног запослења на њеном старом послу, у оквиру јавне службе при локалној власти. На тај начин, непуне две недље пошто смо стигли, моја супруга је већ почела да зарађује. Запад… За разлику од Србије, одуговлачење није пожељно и ја то поштујем.
Ипак, Соњино запослење нас није спречило да се за та прва два месеца, интензивно састајемо са бројним људима који су се током периода од преко 25 година проведених у Аустралији, задржали у животу моје супруге. А било их је… Тако, упознао сам три генерације Палежевића, који су Соњу гледали као део породице. За ускрс су нам дошле и две генерације Јовановића из Мелбурна. Они су такође Соњу сматрали породицом. Кроз два месеца су стигли и Вујчићи. Њима је Соња била кума на венчању које се одиграло раније током године, тако да сам их већ знао из Београда. Преко њих сам упознао Зорана кога смо од тада често виђали, а састали смо се и са Прокопенковима из Сиднеја, породицом истог оног Жење, оданог пријатеља који нас је дочекао на аеродрому.
Међутим, Соња је била блиска и са многим несрбима. Тако упознах три генерације Јанакакијевих, као и Гоунденове – тј. породице Елени и Дебре, оне две дивне лујке које су нас довезле из Сиднеја. И Еленина породица је својатала моју супругу, па смо тако нас двоје, на годишњем окупљању проширене фамилије Јанакаки, били једини који ни са ким од присутних нису у сродству. Следили су сусрети са Стјуартом и Аном, Брајаном и Хедер, Примроузовима, Гордон-Куковим, Ејми и њеним седмогодишњим сином Итаном. А било је још доста оних које сам упознао и који су према Соњи, самим тим и према мени, показали благонаклоност.
И управо сви ти људи – од многобројних снажних утисака, стечених током првог периода мог боравка у Аустралији – за мене представљају онај утисак најјачи од свих. Али не они сами по себи, већ у контексту броја блиских и привржених пријатеља, које је моја драга Соња успела да прикупи током две и по деценије живота у Аустралији. Када сам се уживо уверио у њихов однос према њој, када сам видео како је третирају и како су примили мене… Коначно ми се склопила и последња од круцијалних коцкица, потребних како бих створио комплетну слику о својој супрузи. Знао сам да особа која није поуздан и добар пријатељ, просто не би могла да окупи толики број људи око себе. Чак бих устврдио – од реда добрих људи. Због тога сам се осећао веома добро и чак некако посебно, а моја љубав према жени коју сам одабрао и која ме је одабрала за животног сапутника, постала је већа него икада.
Хе… Требало је да дођем у Аустралију, како бих у потпуности упознао своу супругу. Шта је живот…
