[dropcap font=“0″]С[/dropcap]оња Калајић, српска виолинисткиња говори за Српски Глас о култури, музици, свирању на тестери, као и сарадњи са познатим рок бендом Ван Гог.
– Након успешног бављења музиком, путовала си у Аргентину да изучаваш свирање на тестери? Како је дошло до тога да се заинтересујеш за тестеру?
– Идеја свирања на тестери се развијала од најранијег детињства. Она ми се јављала прво у цртаним филмовима, потом сам о њој учила у Средњој музичкој школи, затим је гледала у филму Деликатесна радња да би тек долазаком у Буенос Аирес добила прилику да је научим да свирам. Био је то маестро Родриго Гера, мултиинструменталиста светске каријере који ме је том вештином научио.
н Како сте се срели?
– Са Родригом ме је упознао мој најбољи пријатељ из Буенос Аиреса, кларинетиста Гонзало Брас. На једној од уметничких седељки се повела тема о томе коме је шта животна а неостварена жеља. Ја сам том приликом рекла да имам две: да ме неко научи да свирам на тестери и да имам квартет који ће изводити моју музику. Тада је Гонзало узвикнуо „Ма да ли је могуће?! Па мој јако добар пријатељ је Родриго Гера, један од најпознатијих тестераша у Аргентини! Да ли желиш да те упознам са њим?“ На мој пристанак рекао ми је још да ми ништа не обећава јер људи најчешће одустају, што због тежине свирања што због силних повреда које настају док се не стекне озбиљна техника. Гонзало није знао да је једна од највећих карактеристика српкиња инат.
– Како је изгледао први час са Родригом?
– Требало је три сата да путујем из центра Буенос Аиреса до Родригове колибе у делти реке Тигре, са две возне линије и два чамца. У прашуми обраслој лијанама скривала са неугледна дрвена колиба у којој живи фамозни маестро који свира пет инструмената једнако добро и који иако има турнеје од Јапана до Америке, место урбаног комотног живота бира баш дивљину. У почетку ме је било мало и страх јер нисам познавала човека а његова генијалност је ишла у пакету са неком врстом лудила. На првом часу сам се посекла и он ми је одмах извадио пакетић са сетом тетанус ињекција желећи да ми убризга. Данас се смејем сама себи како сам била тиме престрављена сумњајући да је у питању хероин или каква друга дрога… Рекла сам му „Нека хвала. Нема везе, шта год да се деси нека буде на моју одговорност.“ Он ме је потом уверавао да ми је боље да ми одмах да ињекцију док сам ја само размишљала о бежању са часа… Ето то су били наши смешни почеци да би се све завршило једним дивним пријатељством, фантастичним искуством и непроцењивим сазнањима из области не само тестере већ музике уопште. И данас смо у контакту и редовно једно друго обавештавамо о новотаријама.
– Да ли су Аргетинци просвећенији од Срба… Које су нам сличности, које разлике, шта те тамо фасцинирало?
– Мој утисак, након две године боравка у Буенос Аиресу, је да су Аргентинци свестранији од нас и да имају стални мотив за самоусавршавањем. У просеку су најобразованији народ Латино Америке, и многи би се зачудили у којој мери су просечни људи Буенос Аиреса упућени у историју, политику и културну европских народа. Већина Аргентинаца нам је наклоњена због отпора који смо давали деведесетих спрам Међународне заједнице јер су и они били у сличној немилој ситуацији 70-тих након чега је настао потпуни крах Перонистичке, најбогатије државе света. Заједнички нам је таленат за долче вита, витализам и изражен индивидуалистички поглед на свет. Оно што ме је највише фасцинирало јесте нешто што сам јако рано почела у Србији да верујем да не постоји, а то је безусловна, безинтересна потреба да некога дарују каквим добром – од топлих речи дивљења и подршке до времена и добара којих су спремни да да се одрекну. То вас потпуно разоружава и ставља у стање свести блиско најидиличнијем детињству.
– Најпознатија си по виолини и тестери. Који су још инструменти којима се бавиш?
– Свирам кастањете које сам учила да свирам код Инме Гонзалез, једне од највећих концертанткиња кастањета у [панији и најпознатије у граду Барселони. Повремено аматерски свирам и мандолину и ђембе које се надам да ћу усавршити у неком наредном периоду. За специјалне аранжерске потребе квартета Сенсартика у којем свирам, дохватим се и неких других инструмената, али оно у чему себе сматрам потпуним професионалцем јесу виолина, тестера и кастањете.
– Свираш у квартету Сенсаристика који је један од најактивнијих тренутно у Србији. Како сте се окупили?
– Квартет је формиран 2012. са идејом да буде место дружења и чистог извођачког хедонизма нас четворо пријатеља: Душанке Абрамовић, Миодрага и Небојше Јанковића и мене. Како је ситуација у Србији по питању класичне музике више него лоша пре свега због све мањег интересовања код људи и медија који форсирају субкултурне садржаје, наша четворка се окупила са идејом да потпуно игнорише стварност и да изводи класичну музику коју највише воли на начин како се то нама допада. На послетку је испало да је наш „оазични“ подухват стасао у један од најтраженијих у Србији кад је реч о озбиљној музици. Тренутно сарађујемо са Јеленом [пановић флаутискињом са којом очекујемо још веће концертне и креативне изазове.
– На последњем албуму Звонимира Ђукића – Ван Гога, појавила се нумера у којој свираш поменута три инструмента. Каква је била сарадња са Ван Гогом?
– Сарадња је била фантастична и веома инспиративна за мене. Звонимир ме је задивио својим професионализмом и посвећеношћу томе што ради. Иако рокер, видим га као великог романтичара што и није чудо, чињеницом да је његов први контакт са музиком било управо свирање на виолини. Сарадња је била кратка али незаборавна и надам се да ће нам се уметнички путеви поново сусрести.
– Да ли у свакодневном одсуству културне понуде уметници код нас добијају већи елан за стварање?
– Не, ситуација је на жалост обрнута у већини случајева. Мислим да се на пољу културе тренутно одвија немилосрдна селекција на најбоље и најгоре уметнике. На оне који су спремни на енормна одрицања зарад продора квалитета у шире кругове и на оне који су спремни на било који етички и морални разврат не би ли међу хиљадама или милионима били прокламовани за „најбоље уметнике“. Средина, они одлични али нити генијални нити морални гмизавци, на жалост у највећој мери одлазе са сцене. Разочарани и апатични, најчешће се повлаче радом у школи, прављењем комерцијалне сладуњаве и примењене уметности зарад преживљавања или се упућују у сасвим друге области друштва, често испод њиховог креативног и интелектуалног потенцијала. Зато, младим генерацијама не преостаје ништа друго већ да или буду у свом домену изузетни или да забораве на истинску, боголику, вечно добру и вечно лепу уметност; ону у којој свет племенитих идеја добија снагу и моћ реалности.
– Често говориш о осећању мисије?
– Цицероново гесло да „Човек није рођен самоме себи већ држави“ могли би разложити као мисао да човек није рођен зарад задовољења својих личних либидарних и егоистичких порива већ зарад себи блиских душа у заједничкој тежњи ка победи нечег вишег од човека. Јер једина алтернатива превазилажењу сопства је ништавило. Успон није могућност већ једини услов опстанка вредности.