[dropcap font=“0″]S[/dropcap]onja Kalajić, srpska violinistkinja govori za Srpski Glas o kulturi, muzici, sviranju na testeri, kao i saradnji sa poznatim rok bendom Van Gog.
– Nakon uspešnog bavljenja muzikom, putovala si u Argentinu da izučavaš sviranje na testeri? Kako je došlo do toga da se zainteresuješ za testeru?
– Ideja sviranja na testeri se razvijala od najranijeg detinjstva. Ona mi se javljala prvo u crtanim filmovima, potom sam o njoj učila u Srednjoj muzičkoj školi, zatim je gledala u filmu Delikatesna radnja da bi tek dolazakom u Buenos Aires dobila priliku da je naučim da sviram. Bio je to maestro Rodrigo Gera, multiinstrumentalista svetske karijere koji me je tom veštinom naučio.
n Kako ste se sreli?
– Sa Rodrigom me je upoznao moj najbolji prijatelj iz Buenos Airesa, klarinetista Gonzalo Bras. Na jednoj od umetničkih sedeljki se povela tema o tome kome je šta životna a neostvarena želja. Ja sam tom prilikom rekla da imam dve: da me neko nauči da sviram na testeri i da imam kvartet koji će izvoditi moju muziku. Tada je Gonzalo uzviknuo „Ma da li je moguće?! Pa moj jako dobar prijatelj je Rodrigo Gera, jedan od najpoznatijih testeraša u Argentini! Da li želiš da te upoznam sa njim?“ Na moj pristanak rekao mi je još da mi ništa ne obećava jer ljudi najčešće odustaju, što zbog težine sviranja što zbog silnih povreda koje nastaju dok se ne stekne ozbiljna tehnika. Gonzalo nije znao da je jedna od najvećih karakteristika srpkinja inat.
– Kako je izgledao prvi čas sa Rodrigom?
– Trebalo je tri sata da putujem iz centra Buenos Airesa do Rodrigove kolibe u delti reke Tigre, sa dve vozne linije i dva čamca. U prašumi obrasloj lijanama skrivala sa neugledna drvena koliba u kojoj živi famozni maestro koji svira pet instrumenata jednako dobro i koji iako ima turneje od Japana do Amerike, mesto urbanog komotnog života bira baš divljinu. U početku me je bilo malo i strah jer nisam poznavala čoveka a njegova genijalnost je išla u paketu sa nekom vrstom ludila. Na prvom času sam se posekla i on mi je odmah izvadio paketić sa setom tetanus injekcija želeći da mi ubrizga. Danas se smejem sama sebi kako sam bila time prestravljena sumnjajući da je u pitanju heroin ili kakva druga droga… Rekla sam mu „Neka hvala. Nema veze, šta god da se desi neka bude na moju odgovornost.“ On me je potom uveravao da mi je bolje da mi odmah da injekciju dok sam ja samo razmišljala o bežanju sa časa… Eto to su bili naši smešni počeci da bi se sve završilo jednim divnim prijateljstvom, fantastičnim iskustvom i neprocenjivim saznanjima iz oblasti ne samo testere već muzike uopšte. I danas smo u kontaktu i redovno jedno drugo obaveštavamo o novotarijama.
– Da li su Argetinci prosvećeniji od Srba… Koje su nam sličnosti, koje razlike, šta te tamo fasciniralo?
– Moj utisak, nakon dve godine boravka u Buenos Airesu, je da su Argentinci svestraniji od nas i da imaju stalni motiv za samousavršavanjem. U proseku su najobrazovaniji narod Latino Amerike, i mnogi bi se začudili u kojoj meri su prosečni ljudi Buenos Airesa upućeni u istoriju, politiku i kulturnu evropskih naroda. Većina Argentinaca nam je naklonjena zbog otpora koji smo davali devedesetih spram Međunarodne zajednice jer su i oni bili u sličnoj nemiloj situaciji 70-tih nakon čega je nastao potpuni krah Peronističke, najbogatije države sveta. Zajednički nam je talenat za dolče vita, vitalizam i izražen individualistički pogled na svet. Ono što me je najviše fasciniralo jeste nešto što sam jako rano počela u Srbiji da verujem da ne postoji, a to je bezuslovna, bezinteresna potreba da nekoga daruju kakvim dobrom – od toplih reči divljenja i podrške do vremena i dobara kojih su spremni da da se odreknu. To vas potpuno razoružava i stavlja u stanje svesti blisko najidiličnijem detinjstvu.
– Najpoznatija si po violini i testeri. Koji su još instrumenti kojima se baviš?
– Sviram kastanjete koje sam učila da sviram kod Inme Gonzalez, jedne od najvećih koncertantkinja kastanjeta u [paniji i najpoznatije u gradu Barseloni. Povremeno amaterski sviram i mandolinu i đembe koje se nadam da ću usavršiti u nekom narednom periodu. Za specijalne aranžerske potrebe kvarteta Sensartika u kojem sviram, dohvatim se i nekih drugih instrumenata, ali ono u čemu sebe smatram potpunim profesionalcem jesu violina, testera i kastanjete.
– Sviraš u kvartetu Sensaristika koji je jedan od najaktivnijih trenutno u Srbiji. Kako ste se okupili?
– Kvartet je formiran 2012. sa idejom da bude mesto druženja i čistog izvođačkog hedonizma nas četvoro prijatelja: Dušanke Abramović, Miodraga i Nebojše Jankovića i mene. Kako je situacija u Srbiji po pitanju klasične muzike više nego loša pre svega zbog sve manjeg interesovanja kod ljudi i medija koji forsiraju subkulturne sadržaje, naša četvorka se okupila sa idejom da potpuno ignoriše stvarnost i da izvodi klasičnu muziku koju najviše voli na način kako se to nama dopada. Na posletku je ispalo da je naš „oazični“ poduhvat stasao u jedan od najtraženijih u Srbiji kad je reč o ozbiljnoj muzici. Trenutno sarađujemo sa Jelenom [panović flautiskinjom sa kojom očekujemo još veće koncertne i kreativne izazove.
– Na poslednjem albumu Zvonimira Đukića – Van Goga, pojavila se numera u kojoj sviraš pomenuta tri instrumenta. Kakva je bila saradnja sa Van Gogom?
– Saradnja je bila fantastična i veoma inspirativna za mene. Zvonimir me je zadivio svojim profesionalizmom i posvećenošću tome što radi. Iako roker, vidim ga kao velikog romantičara što i nije čudo, činjenicom da je njegov prvi kontakt sa muzikom bilo upravo sviranje na violini. Saradnja je bila kratka ali nezaboravna i nadam se da će nam se umetnički putevi ponovo susresti.
– Da li u svakodnevnom odsustvu kulturne ponude umetnici kod nas dobijaju veći elan za stvaranje?
– Ne, situacija je na žalost obrnuta u većini slučajeva. Mislim da se na polju kulture trenutno odvija nemilosrdna selekcija na najbolje i najgore umetnike. Na one koji su spremni na enormna odricanja zarad prodora kvaliteta u šire krugove i na one koji su spremni na bilo koji etički i moralni razvrat ne bi li među hiljadama ili milionima bili proklamovani za „najbolje umetnike“. Sredina, oni odlični ali niti genijalni niti moralni gmizavci, na žalost u najvećoj meri odlaze sa scene. Razočarani i apatični, najčešće se povlače radom u školi, pravljenjem komercijalne sladunjave i primenjene umetnosti zarad preživljavanja ili se upućuju u sasvim druge oblasti društva, često ispod njihovog kreativnog i intelektualnog potencijala. Zato, mladim generacijama ne preostaje ništa drugo već da ili budu u svom domenu izuzetni ili da zaborave na istinsku, bogoliku, večno dobru i večno lepu umetnost; onu u kojoj svet plemenitih ideja dobija snagu i moć realnosti.
– Često govoriš o osećanju misije?
– Ciceronovo geslo da „Čovek nije rođen samome sebi već državi“ mogli bi razložiti kao misao da čovek nije rođen zarad zadovoljenja svojih ličnih libidarnih i egoističkih poriva već zarad sebi bliskih duša u zajedničkoj težnji ka pobedi nečeg višeg od čoveka. Jer jedina alternativa prevazilaženju sopstva je ništavilo. Uspon nije mogućnost već jedini uslov opstanka vrednosti.
