Шта можемо  очекивати од формирања Владине  комисије у случају Топчидер и зашто  се тако велики ствар ниподаштава због дневне политике?

Пише: Предраг САВИЋ

Шта  се може очекивати од формирања Владине  комисије у случају страдања гардиста у Топчидеру?  Какво је то проклество да се у  Србији  сви храбри и значајнији државнички потези   којима се ублажавају најтеже неправде и трагедије морају   укаљати и срозати зарад дневно -политичких потреба?

Да би смо дали одговор на ова наизглед  једноставна питања, морамо се само накратко подсетити вишеструког пакла кроз који су   прошли  родитељи  гардиста Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића.

• ЛАЖИ И ТРАКЕ

Децу су здраву и праву послали у најелитнију јединицу тадашње Војске.  Синови су им из најчуванијег и најбезбеднијег објекта у држави   враћени у сандуцима са објашњењима да  је прво један убио другог па онда себе. Онда су  из војне истраге  схватили  да је та прича апсолутно неодржива јер,  се нико не може самубити са неколико метара раздаљине , па су смислили други сценарио о убиству и самоубиству. Ни ту им докази нису ишли на руку, па је  неком пало на памет да вређају и клевећу  убијену децу.  Да  би појачали своје неосноване тврдње кренули су  да вређају и  живе чланове фамијлије, да подмећу и уништавају доказе, фингирају  истрагу.  Продали су  породици Јаковљевић лажне доказе са  касетом на којој је био  порнић! Слали  су разна  писма и претеће поруке, измишљали  лажне трагове, организовали  ТВ емисиије, наручивали текстове по  жутој штампи…..

Онда су им засметали  експерти из такозване Независне комисије.  Када су схватили да су  вештаци из  те Комисије непобитно  утврдили  све чињенице о убиству  војника и исте технички, правно  и научно доказали , онда су их  најцрње клеветали и вређали. У том лудилу  толико се ишло далеко да су  представници  војне истраге , на две странице „Вечерњих новости“, од 17. децембра 2004. године, у тексту „Војска утврдила истину“  твдили  „да се  готово ништа  у кривичном поступку  не може утврдити на основу ДНК анализа“, а да због хитности  да се утврди порекло зрна  и деконтаминације  пушака нису узимали отиске пристију!?!  Онда су још оптужили све који мисли да се нешто битно може урадити  да основу   трагова папиларних линија  и  ДНК профила да много гледају  кринилистичке филмове попут „ Досијеа ИКС“.  Узели су  само  парафинске  рукавице и то на чудан начин.  Добро су знали да су исте непоуздан доказ који  Интерпол  још 1963. године, окарактерисао  као  доказно средство које то у ставарности – није!  За њих  те парафинске рукавице све време крунски и једини доказ за њихове  тврдње о самоубиству !

У време владавине Војислава Коштунице, породице и њихови пуномоћници  поднели су бројне  захтеве за спровођење истраге са намером да се  докаже да су гардисти убијени, да су почињени силни  пропусти у истрази, да су почињена кривична дела због  непримењивања мера  обезбеђења војне  јединице… Сви  ти захтеви су  годинама стајали  у судским и тужилачким  фијокама ! Породице и њихови  пуномоћници  осећали су у то време  као Јеврејеи  пред Хитлеровим судом.

ФБИ балистичар Стив Каспер 2009. године потврдио на захтев тадашњег истажног судије Драгана Лазаревића, да су војници убијени. После њега и  чувени специјалиста судске  медициине из Окланда др Љубомир Драговић,  је дошао до истог закључка . Али Драговић никада није саслушан, као  ни вештаци из  такозване Независне  комисије.

Почетком  2013. године, Уставни суд је утврдио да  је породицама гардиста брутално  погежено право на  живот,  чији је саставни део и право на правичну и на закону засновану истрагу.  Уместо делотворне истраге  све време имали смо фингирану. У ставни суд је наредио Вишем Тужилаштву и  Вишем суду у Београду  да ефикисно  поступају и с да спроведу тражене истраге.  Од  тражене ефикасности није било баш  ништа, сви оптужни  предлози због ометања истраге, прикривања доказа и непредузмања мера заштите војног објекта су застерели.

Највећи шок био је овогодишње сазнање да Више јавно тужилаштво у  Београду  не признаје да су војници  убијени од стране  тећег лица и да зато не доноси наредбу о истрази против Н.Н. лица због  кривичног  дела    убиства.  Предмет је, ваљда  зато,  у фази  предкривичног  поступка.

Више од дванаест година  пуномоћници  коснтатно  због нерада прво, истражног одељења Вишег суда, а потом и тужилаштва, које  је  од пре три године надлежно за воћење истрага,  су  приморани да  траже алтернативна решења, почев од предлога за формирање такозване Независне комисије, преко  формирања Анкетног одбора у Скупштини  Србије, уставних  жалби, представки Европских суду за људска права у Стазбуру, до последњег за формирање Владине  међуресорне комисије.

• ИЗНУРИВАЊА  И МОЉАКАЊА

Куцали  смо на сва врата. Нема тог министра  правде са којим није било сустрета. Исто је и са мнистрима одбране. Куцали смо на врата тужилаца. Безброј сусрета. Безброј  обећања. Три  министра правде су  признала да је доказано да су војници убијени.  Министарка Снежана Маловић је обећала да ће  испитати и одгворност  вештака који  уништавали  доказе  и  бацали истрагу на станпутицу. Све су то била обећања лудом  радовању.

И онда је уследило  – испуњење једног јединог обећања и то  стране премијера Вучића о формирању  Владине комисије. Поменута Комисија ће значити  много због више десетина ствари.

Почев од  чињенице да ће  коначно  у предмету коначни бити ангажовани    професионалци из реда  Тужилаштва  и  полиције, а не   насумце одабрани  службеници и  бирократе,  по  принципу  бриго  моја пређи на другога!

Заједничко деловање минстарства правде, полиције и одбране  обећава  ефикасније, делотворније и  моћније деловање свих надлежних  у овом предмету.

Ауторитет и сила државе овог пута су усмерени на праву страну,  у смеру  откривања  истине и  починилаца, а против оних  који су  то скривали. То  може бити изначајан подстицај свима онима  који се држали  завет чутања  и  чинили зло у овом  предмету, мислићи  да то раде у интересу државе, да сада проговоре.

Када иза једне истраге стане цео државни апарат то је  и гаранција да се сада смеју слободно  и без страха по безбедност породица и пуномоћника предлагати нови докази,  што до скора није био случај.  Није исто када, на пример , међуресорна комисија  предложи  израду праве скице лица места са тајним улазом крај којег су убијени гардисти или то учине саме  фамилије оштећених  и   њихови  пуномоћници.

Са Комисијом  ће бите сасвим друкачије,  јер  сада  кад се  укаже потреба  током истраге   за скидање обавезе чувања војне тајне,  Министар одбране  може то врло брзо да учини.

Процесни  положај  пуномоћника  оштећених , који  је иначе крајње скроман у  предкривичној фази, значајно се  на овај  начин  преко Комисије побољшава.

Формирањем  Комисије се  штити и углед  и ауторитет Уставног суда јер, његова одлука о повреди права на живот  остала је  мртво слово на папиру. Са наредбом Уставног суда  о спровођењу на закону засноване,  ефикасне и целисходне истаге   појединци су се  спрдали.

Ова Комисија  представља  и шансу да  се скине  љага са Војске и докаже да држава има снаге да се избори да најтежим криминалним случајем из  прошлости и да се казне сви  умешани у ово злодело. Ово је шанса да се покаже да у овој земљи поштује  правна сигурност и да се  уважава  тврдо језгро људских   права а, у које спада и право на живот у формалном смислу.

После само неколика дана постојања ове Комисије већ се назиру неки битни  реултати  и значајна    открића, која су ишчекована пуних  дванајест година. Ствар ће бити договора на Комисији ко о томе и када обавештава јавност!

Одлука  о формирању  Комисије са те стране има једну велику државничку конотацију и значај,  јер исправљају се  тешке и болне грешке из  прошлости . Зато је врло тужно што се формирање  Комисије користи уз дневнополитичке сврхе и везује за наводне политичке  прогоне.

Једна од  кључних  замерки  је те,  да се сада  наводно због предстојећих  избора , злонамерно у  циљу застрашивања позива Вук Јеремић  на саслушање.

Први  пут сам  саслушање  Вука Јеремића и Бориса Тадића, јавно  предложио 6.окотобра 2015.    године у директном  преносу на једној  телевизи са националном фреквенцијом . Тај предлог су  објавиле  и многе дневне новине. У франкфуртским „Вестима“ на тај  мој  предлог  реаговао врло  нервозно  -други Вук, Туфегџић, речима „Нека салушавају и Светог Петра“.

• НЕРВОЗА ДВА ВУКА

Та нервоза другог Вука била је повод да у наредних неколико месеци стално понављам те захтеве. Када сам у априлу прошле године  послењи пут са осталим пуномоћницима  опет  обновио пред  Вишим тужилаштвом,  добио сам са више места упозорење да не је исти  непримерен  јер је,  у то време  била предизборна кампања за  народне посланике у Скупштини Србије.

Вуково саслушање сам тражио јер га је Крга спомеуо у свом исказу у  децембру 2014.године. Опет Кргино салушање тражио сам први пут у октобру , 2006. године, када је поднет захтев за спровођење истраге против  њега као  шефа Генралштаба који  није предузео у Топчидеру  мере заштите војне јединице. Саслушан је  после више од осам година када је захтев застарео. Тачно две године касније салушан је Вук.

Безброј  пута сам у јавним наступима рекао да Крги ништа не верујем, а да је Вук Јеремић дужан да појасни ко му је јавио о смрти гардиста и како је дошло у до прекида командног ланца и ланца информисања у  случају.

Поштујем   све што је Вук Јеремић  постигао у Скупштини УН и као  министар на домаћој  политичкој сцени али,  не верујем да је он  толико неискусан да га може препасти и застрашти  позив за једно салсушање у својству грађанина. Зна он добро како фукционишу  медији и  шта значи политички маркетинг. Зато ме чуду што се раније није  огласио.  Од њега нисам у јавном наступу  чуо да је изразио барем жаљење  због страдања двојице српских  гардиста. Не знам, ни да ли је изјавио саучешће фамилијама. Саслушање у својству грађанина у овом случају, по мом скромном  мишљењу, ипак није  требало да буде прилика за  најаву  политичког деловања и можда кандидатуре. Било  за то много других бољих и  прикладнијих  прилика.

Исто тако сам јавно, у програму уживо, на једној од телевизија, осудио сензационалистичко  писање медија  о  позиву за саслушање Вука Јеремића, као  и објављивање  ничим доказаних инсинуацијама о његовом  учешћу  у овој трагедији   и  истрази поводом ње.

Сви они који мисле добро овој држави и народу морају  схвати да овај  предмет  не може служити за стицање јефтиних политичких поена.  Сви они  који буду  допринели његовом  разјашњењу и откривању убица, имаће право, на трајне политичке заслуге и бенефите. Њих ће историја памтити по добру !

(Аутор је адвокат – пуномоћник  породица Јаковљевић  и Миловановић)