Међу бројним занимљивим вестима које су ових дана пристизале из света, једна је посебно заокупила моју пажњу. Како преноси портал “Defense News”, пет транспортних авиона типа АН 32, нестало је у Украјини. Према тврдњама званичника Индијског ратног ваздухопловства, ,,последњих пет од четрдесет индијских авиона АН 32 – који су се ради надоградње и продужења века трајања налазили у Украјини, где су преправке вршене од стране украјинске државне компаније Антонов – нестало је без трага. Сви дипломатски напори да се авионима уђе у траг, за сада су пропали“. Сличну изјаву, дао је и Министар одбране Индије, Манохар Парикар.
Али како је то могуће? Иако АН 32 не спада у ,,монструме“, већ је у питању авион средње носивости, ипак је то поприлично габаритна направа. Притом, вредност целог посла је око 400 милиона УС$, па је самим тим, готово немогуће разумети да предмети тако озбиљног уговора могу просто да нестану. Ипак, изгледа да је у Украјини данас све могуће. Како је до тога дошло?
1991. године, након распада СССР, Украјина је по први пут стекла суверенитет у пуном смислу те речи. Иако је њена економска база, као и у случају других земаља бившег СССР и источног блока, деведесетих година била скромна, привредни развој није текао лоше. Током десетогодишњег председниковања Леонида Кучме (јул 1994. – јануар 2005.), Украјина је чак достигла стопе економског раста које су је сврстале у сам врх европских земаља. Међутим, онда су се десили избори 2004. У првом тренутку, за побендика је проглашен Виктор Јанукович, за кога се сматрало да има проруске спољнополитичке афинитете. Уследиле су оптужбе да су избори намештени, из чега су произашли протести на тргу Мајдан у Кијеву, познатији под називом ,,Наранџаста револуција“. Резултат се састојао у доласку на власт Виктора Јушченка, прозападног председничког кандидата, док је премијерска функција припала Јулији Тимошенко. Време које је овај двојац провео на власти, карактерисано је првенствено драстичним падом у стопи економског развоја, бројним корупционашким аферама везаним за припаднике владајућих политичких структура, као и окретањем земље Западу. Због наведеног, Јушченко је на изборима 2010. године прошао толико катастрофално, да се не памти да је неки актуелни председник забележио тако лош скор у покушају освајање другог мандата. Тимошенкова, позната по надимку ,,Наранџаста принцеза“ је ускоро након силаска са функције, завршила у затвору због корупције при увозу гаса из Русије. Нови председник је, пошто је то недвосмислено потврдила и посматрачка мисија ОЕСЦ, постао губитник са претходних избора Виктор Јанкович. Он је донекле поправио привредну слику земље, али ни његова управа се није одликовала нарочитим успесима, а корупција у земљи је наставила да цвета. Ипак, то су биле унутрашње ствари у које се нико са стране није мешао. А онда, у новембру 2013. године, Јанукович напрасно одлучује да не потпише већ унапред припремљени Уговор о придруживању Украјине Европској Унији, већ да прихвати понуду руководства Руске Федерације и уведе земљу у Евроазијску економску унију, међународну организацију под покровитељством Москве. Тада се све изменило. Преко ноћи, легално изабрани председник у извештајима западних медија прераста у диктатора, док централни кијевски трг Мајдан поново постаје поприште протеста, на коме Викторија Нуланд, амбасадорка САД у Кијеву дели колачиће демонстрантима.
Први талас протеста је протекао мирно, али онда, након што је дошло до замора материјала и већина грађана се повукла са улица, стижу некакви нови демонстранти који пале аутомобилске гуме и улазе у физичке обрачуне са полицијом. Накнадно су исти идентификовани као припадници пронацистиких организација Десни сектор и Свобода, чију су војну обуку у камповима Западне Украјине и Пољске финансирале САД. Ситуација кулминира након што са кровова оближњих зграда креће снајперска паљба, како по демонстрантима, тако и по припадницима Беркута, специјалних снага полиције. Касније се испоставило да су снајпери били организовани од стране припадника тадашње опозиције, о чему је прилог снимио британски ББЦ, али је у првом тренутку за то оптужен Виктор Јанукович, који свега неколико дана након описаног инцидента, под притиском бежи у Русију. Власт преузимају ,,опозиционе снаге“, састављене од странака које су претходно једва прелазиле изборни цензус или чак никада нису успеле у томе. Недуго затим, Русија, чија црноморска флота ни по распаду СССР није напустила полуострво Крим – иначе изузето из састава Русије и поклоњено Украјини током педесетих од стране ондашњег генсека КП СССР Никите Хрушчова – заузима Крим. Отприлике тада креће и увод у грађански рат.
Повод за рат, представљале су акције грађана у осам проруских губернија, лоцираних у југоисточном делу Украјине. Незадовољни нелегитимним преузимањем власти од стране екстремних политичких снага, грађани Доњецка, Лугањска, Запорожја, Николајева, Одесе, Харкова, Дњепропетровска и Херсона, почињу са одржавањем свакодневних демонстрације и у неким местима, чак заузимају владине зграде. Локална полиција све чешће прелази на њихову страну и кијевска хунта бива приморана да пошаље војску на југоисток. У првом тренутку, тактика противника хунте – највероватније смишљена у Москви – да са цвећем у рукама стају испред јединица војне механизације, доноси плодове. Неколико посада борних кола је чак дезертирало, прешавши на страну ,,народа“, како то воли да каже руска штампа. Ипак, рат се није могао зауставити на описани начин, па су оружани сукоби већ местимично почели, и то у градовима Славеносербије – насељеним Србима од стране Екатарине Велике још у 18. Веку – Славјанску и Краматорску. Ипак, тада је још постојала шанса за мир, али је онда уследила Одеса. Током једног од митинга проруских демонстраната у поменутом граду, дошло је до њиховог сукоба са припадницима паравојних формација пронацистичког Десног сектора. Како су потоњи били наоружани ватреним оружјем, проруски демонстранти су се склонили у градски дом културе, који је затим запаљен од стране сектороваца. Званично, живот су изгубиле четрдесет две особе, а веома је упечатљив снимак објављен од стране руске РТ, на коме се види припадник Десног сектора како из пиштоља пуца на човека који се спасава из запаљене зграде.
После Одесе, демонстрације у већем делу проруских губернија су – под очигледним утицајем страха – престале, али се у две, Доњецку и Лугањску, рат наставио пуном снагом. Истина, у овом тренутку траје примирје, постигнуто у Минску пре месец и по дана. Међутим, ни једна од страна није задовољна постигнутим и само је питање времена када ће се рат наставити. Украјинци, подржани својим менторима из престоница Запада желе контролу над целокупном територијом земље, рачунајући Крим. Побуњеници желе да се прошире барем на територију девет проруских губернија, тзв. Новоросије, мада савремени прорежимски интелектуалци и аналитичари у Москви, редом заговарају опцију враћања целе или готово целе земље у састав РФ. Довољно је видети наслове у руским медијима, типа ,,Руси се боре за целу Украјину, Новорусија је само фаза“ или ,,Дошло је време да се Руска Империја врати у своје природне границе“. Излазе свакодневно. Румунија и Словачка такође чекају да узму своје, а и Пољаци ће, ако само искрсне шанса, преузети запад земље, отет Пољској од стране Стаљина 1945.
А Украјина? Украјина је данас земља чуда. То је земља у којој парамилитарне организације типа Десни Сектор, Свобода и батаљон Азов тајкуна Игора Коломојског, ратују у униформама са нацистичким ознакама, доносећи тако у Европу стару пошаст, за коју се веровало да се никада више неће појавити на континенту. То је земља у којој Стефан Бандера, вођа пронацистичке украјинске власти током Другог светског рата, задобија култни статус – па је тако у Кијеву, граду који је много страдао током немачке окупације, 1.1.2015. обележена годишњица његовог рођења приређивањем поворке са бакљама, манифестацијом типичном за некадашњи Трећи Рајх. То је земља чији премијер јавно изјављује да је СССР крајем Другог светског рата окупирао Украјину и Немачку, земља чији градови Славјанск и Краматорск су постали прве жртве геноцида у Европи у 21. веку, земља у којој тешка артиљерија бомбардује стамбене четврти Доњецка и Лугањска, западно финансирани Амнести интернешенел отворено признаје хуманитарну катастрофу на истоку, тајкунски плаћеници окупирају јавна предузећа, војни обвезници беже из државе главом без обзира, а народ води рат у интересу великих сила. Изнад свега, Украјина је данас земља у којој се шире глад и беда, чији народ из дана у дан живи све лошије, у којој је нестала свака перспектива и како ствари стоје, нестала је нада.
И кад је већ то тако, зашто онда не би нестали и индијски авиони?
