Među brojnim zanimljivim vestima koje su ovih dana pristizale iz sveta, jedna je posebno zaokupila moju pažnju. Kako prenosi portal “Defense News”, pet transportnih aviona tipa AN 32, nestalo je u Ukrajini. Prema tvrdnjama zvaničnika Indijskog ratnog vazduhoplovstva, ,,poslednjih pet od četrdeset indijskih aviona AN 32 – koji su se radi nadogradnje i produženja veka trajanja nalazili u Ukrajini, gde su prepravke vršene od strane ukrajinske državne kompanije Antonov – nestalo je bez traga. Svi diplomatski napori da se avionima uđe u trag, za sada su propali“. Sličnu izjavu, dao je i Ministar odbrane Indije, Manohar Parikar.
Ali kako je to moguće? Iako AN 32 ne spada u ,,monstrume“, već je u pitanju avion srednje nosivosti, ipak je to poprilično gabaritna naprava. Pritom, vrednost celog posla je oko 400 miliona US$, pa je samim tim, gotovo nemoguće razumeti da predmeti tako ozbiljnog ugovora mogu prosto da nestanu. Ipak, izgleda da je u Ukrajini danas sve moguće. Kako je do toga došlo?
1991. godine, nakon raspada SSSR, Ukrajina je po prvi put stekla suverenitet u punom smislu te reči. Iako je njena ekonomska baza, kao i u slučaju drugih zemalja bivšeg SSSR i istočnog bloka, devedesetih godina bila skromna, privredni razvoj nije tekao loše. Tokom desetogodišnjeg predsednikovanja Leonida Kučme (jul 1994. – januar 2005.), Ukrajina je čak dostigla stope ekonomskog rasta koje su je svrstale u sam vrh evropskih zemalja. Međutim, onda su se desili izbori 2004. U prvom trenutku, za pobendika je proglašen Viktor Janukovič, za koga se smatralo da ima proruske spoljnopolitičke afinitete. Usledile su optužbe da su izbori namešteni, iz čega su proizašli protesti na trgu Majdan u Kijevu, poznatiji pod nazivom ,,Narandžasta revolucija“. Rezultat se sastojao u dolasku na vlast Viktora Juščenka, prozapadnog predsedničkog kandidata, dok je premijerska funkcija pripala Juliji Timošenko. Vreme koje je ovaj dvojac proveo na vlasti, karakterisano je prvenstveno drastičnim padom u stopi ekonomskog razvoja, brojnim korupcionaškim aferama vezanim za pripadnike vladajućih političkih struktura, kao i okretanjem zemlje Zapadu. Zbog navedenog, Juščenko je na izborima 2010. godine prošao toliko katastrofalno, da se ne pamti da je neki aktuelni predsednik zabeležio tako loš skor u pokušaju osvajanje drugog mandata. Timošenkova, poznata po nadimku ,,Narandžasta princeza“ je uskoro nakon silaska sa funkcije, završila u zatvoru zbog korupcije pri uvozu gasa iz Rusije. Novi predsednik je, pošto je to nedvosmisleno potvrdila i posmatračka misija OESC, postao gubitnik sa prethodnih izbora Viktor Jankovič. On je donekle popravio privrednu sliku zemlje, ali ni njegova uprava se nije odlikovala naročitim uspesima, a korupcija u zemlji je nastavila da cveta. Ipak, to su bile unutrašnje stvari u koje se niko sa strane nije mešao. A onda, u novembru 2013. godine, Janukovič naprasno odlučuje da ne potpiše već unapred pripremljeni Ugovor o pridruživanju Ukrajine Evropskoj Uniji, već da prihvati ponudu rukovodstva Ruske Federacije i uvede zemlju u Evroazijsku ekonomsku uniju, međunarodnu organizaciju pod pokroviteljstvom Moskve. Tada se sve izmenilo. Preko noći, legalno izabrani predsednik u izveštajima zapadnih medija prerasta u diktatora, dok centralni kijevski trg Majdan ponovo postaje poprište protesta, na kome Viktorija Nuland, ambasadorka SAD u Kijevu deli kolačiće demonstrantima.
Prvi talas protesta je protekao mirno, ali onda, nakon što je došlo do zamora materijala i većina građana se povukla sa ulica, stižu nekakvi novi demonstranti koji pale automobilske gume i ulaze u fizičke obračune sa policijom. Naknadno su isti identifikovani kao pripadnici pronacistikih organizacija Desni sektor i Svoboda, čiju su vojnu obuku u kampovima Zapadne Ukrajine i Poljske finansirale SAD. Situacija kulminira nakon što sa krovova obližnjih zgrada kreće snajperska paljba, kako po demonstrantima, tako i po pripadnicima Berkuta, specijalnih snaga policije. Kasnije se ispostavilo da su snajperi bili organizovani od strane pripadnika tadašnje opozicije, o čemu je prilog snimio britanski BBC, ali je u prvom trenutku za to optužen Viktor Janukovič, koji svega nekoliko dana nakon opisanog incidenta, pod pritiskom beži u Rusiju. Vlast preuzimaju ,,opozicione snage“, sastavljene od stranaka koje su prethodno jedva prelazile izborni cenzus ili čak nikada nisu uspele u tome. Nedugo zatim, Rusija, čija crnomorska flota ni po raspadu SSSR nije napustila poluostrvo Krim – inače izuzeto iz sastava Rusije i poklonjeno Ukrajini tokom pedesetih od strane ondašnjeg genseka KP SSSR Nikite Hruščova – zauzima Krim. Otprilike tada kreće i uvod u građanski rat.
Povod za rat, predstavljale su akcije građana u osam proruskih gubernija, lociranih u jugoistočnom delu Ukrajine. Nezadovoljni nelegitimnim preuzimanjem vlasti od strane ekstremnih političkih snaga, građani Donjecka, Luganjska, Zaporožja, Nikolajeva, Odese, Harkova, Dnjepropetrovska i Hersona, počinju sa održavanjem svakodnevnih demonstracije i u nekim mestima, čak zauzimaju vladine zgrade. Lokalna policija sve češće prelazi na njihovu stranu i kijevska hunta biva primorana da pošalje vojsku na jugoistok. U prvom trenutku, taktika protivnika hunte – najverovatnije smišljena u Moskvi – da sa cvećem u rukama staju ispred jedinica vojne mehanizacije, donosi plodove. Nekoliko posada bornih kola je čak dezertiralo, prešavši na stranu ,,naroda“, kako to voli da kaže ruska štampa. Ipak, rat se nije mogao zaustaviti na opisani način, pa su oružani sukobi već mestimično počeli, i to u gradovima Slavenoserbije – naseljenim Srbima od strane Ekatarine Velike još u 18. Veku – Slavjansku i Kramatorsku. Ipak, tada je još postojala šansa za mir, ali je onda usledila Odesa. Tokom jednog od mitinga proruskih demonstranata u pomenutom gradu, došlo je do njihovog sukoba sa pripadnicima paravojnih formacija pronacističkog Desnog sektora. Kako su potonji bili naoružani vatrenim oružjem, proruski demonstranti su se sklonili u gradski dom kulture, koji je zatim zapaljen od strane sektorovaca. Zvanično, život su izgubile četrdeset dve osobe, a veoma je upečatljiv snimak objavljen od strane ruske RT, na kome se vidi pripadnik Desnog sektora kako iz pištolja puca na čoveka koji se spasava iz zapaljene zgrade.
Posle Odese, demonstracije u većem delu proruskih gubernija su – pod očiglednim uticajem straha – prestale, ali se u dve, Donjecku i Luganjsku, rat nastavio punom snagom. Istina, u ovom trenutku traje primirje, postignuto u Minsku pre mesec i po dana. Međutim, ni jedna od strana nije zadovoljna postignutim i samo je pitanje vremena kada će se rat nastaviti. Ukrajinci, podržani svojim mentorima iz prestonica Zapada žele kontrolu nad celokupnom teritorijom zemlje, računajući Krim. Pobunjenici žele da se prošire barem na teritoriju devet proruskih gubernija, tzv. Novorosije, mada savremeni prorežimski intelektualci i analitičari u Moskvi, redom zagovaraju opciju vraćanja cele ili gotovo cele zemlje u sastav RF. Dovoljno je videti naslove u ruskim medijima, tipa ,,Rusi se bore za celu Ukrajinu, Novorusija je samo faza“ ili ,,Došlo je vreme da se Ruska Imperija vrati u svoje prirodne granice“. Izlaze svakodnevno. Rumunija i Slovačka takođe čekaju da uzmu svoje, a i Poljaci će, ako samo iskrsne šansa, preuzeti zapad zemlje, otet Poljskoj od strane Staljina 1945.
A Ukrajina? Ukrajina je danas zemlja čuda. To je zemlja u kojoj paramilitarne organizacije tipa Desni Sektor, Svoboda i bataljon Azov tajkuna Igora Kolomojskog, ratuju u uniformama sa nacističkim oznakama, donoseći tako u Evropu staru pošast, za koju se verovalo da se nikada više neće pojaviti na kontinentu. To je zemlja u kojoj Stefan Bandera, vođa pronacističke ukrajinske vlasti tokom Drugog svetskog rata, zadobija kultni status – pa je tako u Kijevu, gradu koji je mnogo stradao tokom nemačke okupacije, 1.1.2015. obeležena godišnjica njegovog rođenja priređivanjem povorke sa bakljama, manifestacijom tipičnom za nekadašnji Treći Rajh. To je zemlja čiji premijer javno izjavljuje da je SSSR krajem Drugog svetskog rata okupirao Ukrajinu i Nemačku, zemlja čiji gradovi Slavjansk i Kramatorsk su postali prve žrtve genocida u Evropi u 21. veku, zemlja u kojoj teška artiljerija bombarduje stambene četvrti Donjecka i Luganjska, zapadno finansirani Amnesti internešenel otvoreno priznaje humanitarnu katastrofu na istoku, tajkunski plaćenici okupiraju javna preduzeća, vojni obveznici beže iz države glavom bez obzira, a narod vodi rat u interesu velikih sila. Iznad svega, Ukrajina je danas zemlja u kojoj se šire glad i beda, čiji narod iz dana u dan živi sve lošije, u kojoj je nestala svaka perspektiva i kako stvari stoje, nestala je nada.
I kad je već to tako, zašto onda ne bi nestali i indijski avioni?
