– Имаћете прилику да се ускоро представите нашој дијаспори са представом Хипнотизер?
То је прича о породици, жени и мужу, која има проблеме па позове хипнотизера како би им помогао. Када обоје пристану на хипнозу, онда се откривају неке дугогодишње брачне тајне. Међутим, све одрађено на један веома комичан начин, па је представа имала много успеха код публике. Играмо је већ десет година, Даница Максимовић, Бојан Жировић и ја, гостовали смо у многим местима и свуда смо се сусрели са пријатним коментарима публике.
– Представа говори о пару који је жртва транзиције. Колико нас је транзиција променила као људе?
После толико година, свих тих лоших догађаја, ма шта данас причали, имамо свест о томе колико се некада мирно и спокојно живело. Била су то времена да када се заврши школа природно је и нормално да се добије посао, неки стабилан живот, где човек може да ствара породицу. Транзиција, као и све што се догодило, пореметила је људске животе. Када посматрате младе људе, они су потпуно заустављени, у безнађу, тешко да овде могу да пронађу неку будућност. Наша најталентованија деца одлазе у иностранство трбухом за крухом, јер им се овде ништа не гарантује. Једноставно, тешко је живети у овој земљи, постоји неко светло у тунелу, али и оно је далеко. Они се плаше да рађају децу, стварају породице, што је веома поразно.
[box bg=“#f2f2f2″ color=“#“ border=“#“ radius=“0″]
Важан контакт матице и дијаспоре
– Колико је важан контакт матице и дијаспоре? Мислим да је веома битан. Ја сам имао срећу што сам сам 2009. године гостовао на једном изузетно организованом филмском фестивалу, био сам госту у Сиднеју, Мелбурну, Аделејду, Перту, па тако заволео Аустралију и био срећан што су се наши људи тамо веома брзо снашли, вероватно уз помоћ оне наше српске интелигенције, и уопште, како се данас тамо одлично позиционирају, да је њима тамо добро. Стицајем околности и посла, путовао сам свуда по свету, али мислим да сам једино у Аустралији сусретао људе који су задовољни, који немају у глави “сад ћу још мало да радим, па ћу да се вратим у Србију.” Моје виђење је – ко год је отишао у Аустралију, није погрешио, па самим тим веза са нашим људима тамо је веома битна. Филмски фестивал је много учинио, а сада и ова организација са позориштем јесте велика ствар, да би људи видели и чули живу реч, да не буде само да су гости новокомпоновани певачи. Приметио сам колико је тамо важна црква, као фактор уједињавања и имам посебан однос према људима који живе у Аустралији. Волео бих да се та сарадња настави, и са неким мојим другим колегама.[/box]
– Какав је положај глумца данас? Која је разлика са периодом када сте ви почињали?
Нажалост, у данашње време се не мисли много о тим младим људима, који завршавају факултете глуме, где они добију звање глумца, али после не могу да пронађу посао. У старој Југославији, имали смо три академије, које су имале по десет студената. То је била тачна, права мера. Међутим, сад су се створиле приватне академије, где се фабрикује гомила младих људи, па мала Србија годишње добије сто нових глумаца. Ја се страшно борим против тога, већ сам говорио о томе, био сам чак професор на једној од тих академија и молио директора да смањи број студената, али није вредело. Због тога, пут младих глумаца је данас веома тежак, а они виде себе само у Београду, што није решење, него да се смањи број тих факултета, а да млади глумци постану део и провинцијских позоришта, да и њима удахну живот.
Нажалост, и нама који смо етаблирани није лако, јер држава одваја 0,6 посто за културу, што није довољно. Све мање је представа, филмова… Све је на мишиће. Раније је то било више на месту, држава је улагала у пројекте. Култура би требало да буде амбасадор наше земље, међутим, данас се тако више не мисли.
– Пошто сте били професор на академији, можете ли рећи колико су талентовани наши млади људи?
Знате како, ја ту не бих претеривао. Имамо одличне сјајне глумце, али у тој некој маси, од сто њих који упишу глуму, отприлике њих десет треба тиме да се баве, док остали постану или социјални случајеви, или промене професију. Али, генерално, имамо одличне и младе глумце, и средњу, а и стару гарду.
– У серији Равна гора играли сте Милана Недића. Колико је захтевно играти такав лик о коме историја има подељено мишљење?
Невероватно је то, јер када ме је Радош наговорио да играм Милана Недића, одмах сам проучио историјску грађу за тај период, ангажовао чак и врсног историчара Љубинку Тодоровић, која ме упутила и рекла да постоје опречна мишљења о Милану Недићу. Постоје мишљење о њему као жртви и добром човеку, и друго као издајник. Ја сам радећи на лози, покушавао сам да га браним, јер мислим, на основу онога што сам прочитао о њему, да је он био један поштен човек и да је био приморан да прихвати то председничко место, иначе Србије више неће бити. А сви они који мисле супротно су имали у увид у само једну страну, комунистичку. Мени је невероватно да се после толико година не може да изгради јединствено мишљење о њему.
– Да ли је задатак глумца да оправда лик који тумачи?
У принципу, то је глумачки задатак да брани улогу коју тумачи. Не мислим ја то да је то неки мој политички задатак или било какве друге врсте, а овом случају, с обзиром да сам се бавио ликом којег тумачим, могу да станем испред њега и као човек који једноставно мисли да зна много више о њему него неки обичан грађанин ове земље.
– Колико држава у времену естрадизације обраћа пажњу на културу?
Па управо то што сте рекли, естрадизација говори колико је некоме битна култура. Срамно је то што се неким младим људима, који још нису формиране личности, приказују неки опскурни ликови који носе неки модел понашања. И сад, те бројне емисије, где вам нижеразредни певачи, који нису завршили основну школу, говоре о начину живота, мисли о култури… Долази до једног потпуно поремећеног начина, укуса и мишљења. Кад сагледате ликове који парадирају на Пинку, са пластичним деловима тела, чудно обучени, не можете а да се не запитате чиме су они заслужили да буду постављени на то место, што представља огромну опасност. Немам ја ништа против тога, али није Србија само то.
– Једном сте, у интервјуу, рекли да све што сте зацртали, морате да урадите, јер сте тврдоглави. Колико је тврдоглавост битна да би се успело?
Пре бих рекао да то није тврдоглавост, него визија. Увек сам знао сам шта хоћу од себе. Када сам почињао, највише сам желео да будем део Атеље-а 212, што се догодило. Онда, имао сам визију да постанем добар глумац, никако да будем популаран, да ме људи сусрећу на улици, што ме понекад и замара. А ја заправо то нисам желео, него да будем добар глумац. Ако се то све назива тврдоглавошћу, онда јесам тврдоглав, али и упоран и са визијом.
Славиша Павловић
