– Imaćete priliku da se uskoro predstavite našoj dijaspori sa predstavom Hipnotizer?
To je priča o porodici, ženi i mužu, koja ima probleme pa pozove hipnotizera kako bi im pomogao. Kada oboje pristanu na hipnozu, onda se otkrivaju neke dugogodišnje bračne tajne. Međutim, sve odrađeno na jedan veoma komičan način, pa je predstava imala mnogo uspeha kod publike. Igramo je već deset godina, Danica Maksimović, Bojan Žirović i ja, gostovali smo u mnogim mestima i svuda smo se susreli sa prijatnim komentarima publike.
– Predstava govori o paru koji je žrtva tranzicije. Koliko nas je tranzicija promenila kao ljude?
Posle toliko godina, svih tih loših događaja, ma šta danas pričali, imamo svest o tome koliko se nekada mirno i spokojno živelo. Bila su to vremena da kada se završi škola prirodno je i normalno da se dobije posao, neki stabilan život, gde čovek može da stvara porodicu. Tranzicija, kao i sve što se dogodilo, poremetila je ljudske živote. Kada posmatrate mlade ljude, oni su potpuno zaustavljeni, u beznađu, teško da ovde mogu da pronađu neku budućnost. Naša najtalentovanija deca odlaze u inostranstvo trbuhom za kruhom, jer im se ovde ništa ne garantuje. Jednostavno, teško je živeti u ovoj zemlji, postoji neko svetlo u tunelu, ali i ono je daleko. Oni se plaše da rađaju decu, stvaraju porodice, što je veoma porazno.
[box bg=“#f2f2f2″ color=“#“ border=“#“ radius=“0″]
Važan kontakt matice i dijaspore
– Koliko je važan kontakt matice i dijaspore? Mislim da je veoma bitan. Ja sam imao sreću što sam sam 2009. godine gostovao na jednom izuzetno organizovanom filmskom festivalu, bio sam gostu u Sidneju, Melburnu, Adelejdu, Pertu, pa tako zavoleo Australiju i bio srećan što su se naši ljudi tamo veoma brzo snašli, verovatno uz pomoć one naše srpske inteligencije, i uopšte, kako se danas tamo odlično pozicioniraju, da je njima tamo dobro. Sticajem okolnosti i posla, putovao sam svuda po svetu, ali mislim da sam jedino u Australiji susretao ljude koji su zadovoljni, koji nemaju u glavi “sad ću još malo da radim, pa ću da se vratim u Srbiju.” Moje viđenje je – ko god je otišao u Australiju, nije pogrešio, pa samim tim veza sa našim ljudima tamo je veoma bitna. Filmski festival je mnogo učinio, a sada i ova organizacija sa pozorištem jeste velika stvar, da bi ljudi videli i čuli živu reč, da ne bude samo da su gosti novokomponovani pevači. Primetio sam koliko je tamo važna crkva, kao faktor ujedinjavanja i imam poseban odnos prema ljudima koji žive u Australiji. Voleo bih da se ta saradnja nastavi, i sa nekim mojim drugim kolegama.[/box]
– Kakav je položaj glumca danas? Koja je razlika sa periodom kada ste vi počinjali?
Nažalost, u današnje vreme se ne misli mnogo o tim mladim ljudima, koji završavaju fakultete glume, gde oni dobiju zvanje glumca, ali posle ne mogu da pronađu posao. U staroj Jugoslaviji, imali smo tri akademije, koje su imale po deset studenata. To je bila tačna, prava mera. Međutim, sad su se stvorile privatne akademije, gde se fabrikuje gomila mladih ljudi, pa mala Srbija godišnje dobije sto novih glumaca. Ja se strašno borim protiv toga, već sam govorio o tome, bio sam čak profesor na jednoj od tih akademija i molio direktora da smanji broj studenata, ali nije vredelo. Zbog toga, put mladih glumaca je danas veoma težak, a oni vide sebe samo u Beogradu, što nije rešenje, nego da se smanji broj tih fakulteta, a da mladi glumci postanu deo i provincijskih pozorišta, da i njima udahnu život.
Nažalost, i nama koji smo etablirani nije lako, jer država odvaja 0,6 posto za kulturu, što nije dovoljno. Sve manje je predstava, filmova… Sve je na mišiće. Ranije je to bilo više na mestu, država je ulagala u projekte. Kultura bi trebalo da bude ambasador naše zemlje, međutim, danas se tako više ne misli.
– Pošto ste bili profesor na akademiji, možete li reći koliko su talentovani naši mladi ljudi?
Znate kako, ja tu ne bih preterivao. Imamo odlične sjajne glumce, ali u toj nekoj masi, od sto njih koji upišu glumu, otprilike njih deset treba time da se bave, dok ostali postanu ili socijalni slučajevi, ili promene profesiju. Ali, generalno, imamo odlične i mlade glumce, i srednju, a i staru gardu.
– U seriji Ravna gora igrali ste Milana Nedića. Koliko je zahtevno igrati takav lik o kome istorija ima podeljeno mišljenje?
Neverovatno je to, jer kada me je Radoš nagovorio da igram Milana Nedića, odmah sam proučio istorijsku građu za taj period, angažovao čak i vrsnog istoričara Ljubinku Todorović, koja me uputila i rekla da postoje oprečna mišljenja o Milanu Nediću. Postoje mišljenje o njemu kao žrtvi i dobrom čoveku, i drugo kao izdajnik. Ja sam radeći na lozi, pokušavao sam da ga branim, jer mislim, na osnovu onoga što sam pročitao o njemu, da je on bio jedan pošten čovek i da je bio primoran da prihvati to predsedničko mesto, inače Srbije više neće biti. A svi oni koji misle suprotno su imali u uvid u samo jednu stranu, komunističku. Meni je neverovatno da se posle toliko godina ne može da izgradi jedinstveno mišljenje o njemu.
– Da li je zadatak glumca da opravda lik koji tumači?
U principu, to je glumački zadatak da brani ulogu koju tumači. Ne mislim ja to da je to neki moj politički zadatak ili bilo kakve druge vrste, a ovom slučaju, s obzirom da sam se bavio likom kojeg tumačim, mogu da stanem ispred njega i kao čovek koji jednostavno misli da zna mnogo više o njemu nego neki običan građanin ove zemlje.
– Koliko država u vremenu estradizacije obraća pažnju na kulturu?
Pa upravo to što ste rekli, estradizacija govori koliko je nekome bitna kultura. Sramno je to što se nekim mladim ljudima, koji još nisu formirane ličnosti, prikazuju neki opskurni likovi koji nose neki model ponašanja. I sad, te brojne emisije, gde vam nižerazredni pevači, koji nisu završili osnovnu školu, govore o načinu života, misli o kulturi… Dolazi do jednog potpuno poremećenog načina, ukusa i mišljenja. Kad sagledate likove koji paradiraju na Pinku, sa plastičnim delovima tela, čudno obučeni, ne možete a da se ne zapitate čime su oni zaslužili da budu postavljeni na to mesto, što predstavlja ogromnu opasnost. Nemam ja ništa protiv toga, ali nije Srbija samo to.
– Jednom ste, u intervjuu, rekli da sve što ste zacrtali, morate da uradite, jer ste tvrdoglavi. Koliko je tvrdoglavost bitna da bi se uspelo?
Pre bih rekao da to nije tvrdoglavost, nego vizija. Uvek sam znao sam šta hoću od sebe. Kada sam počinjao, najviše sam želeo da budem deo Atelje-a 212, što se dogodilo. Onda, imao sam viziju da postanem dobar glumac, nikako da budem popularan, da me ljudi susreću na ulici, što me ponekad i zamara. A ja zapravo to nisam želeo, nego da budem dobar glumac. Ako se to sve naziva tvrdoglavošću, onda jesam tvrdoglav, ali i uporan i sa vizijom.
Slaviša Pavlović
