[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]П[/dropcap]оред тога што је један од најчитанијих српских писаца, Урош Петровић је изузетно успешан и у свету фотографије. Недавно је, по његовом роману, снимљен први српски 3Д филм, а осим свих талената, Петровић је на тестирању, под окриљем Менсе, био четврти најинтелигентнији човек на планети
– Недавно је снимљен први српски 3Д филм по твом роману „Пети лептир“?
– Ни кривог ни дужног, ето ме у историји српске кинематографије! Понекад је заиста довољно имати пуно среће… Нисам сигуран да постоји бољи пут за писано дело од од оног над којим је летео „Пети лептир“ – прво награда за најбољи роман, па радио драма, па објављивање у другим земљама, па потом и дугометражни играни филм, и то још 3Д. Сада је десето издање те књиге на ТОП 10 листи најпродаванијих наслова у Србији, и то седам година после првог издања.
– Колико се филм разликује од књиге и да ли си задовољан интересовањем публике?
– „Пети лептир“ је на великом платну је веома различит од свог папирнатог узора, али како ја нисам склон сујети, радујем се што је настало у многим аспектима ново и другачије дело. На крају, и ја сам на премијери у пуном Сава центру уживао у неочекиваним обртима и предивним призорима планине Таре.
– Филм је рађен са екипом професионалаца, познатих глумаца… Називају га и српским Аватаром?
– Било је и другачијих надимака, српски Хари Потер на пример, али је права истина да је реч о аутентичном филму, другачијем од било чега што је до сада у Србији снимљено. Направљен је велики искорак, та филмска прича је прича за себе као што је била и књига, и то је најважније. Волим када се не иде утабаним стазама већ се праве нове.
– Коаутор си програма „НТЦ систем учења који подстиче креативно и логичко размишљање и развој даровитости код деце. Кажи нам нешто о томе?
– Са доктором Ранком Рајевићем, оснивачем српске Менсе, трудим се да допринесем ефикаснијем и занимљивијем образовању најмлађих. Колико смо успели у томе говори податак да се наш програм примењује у више од десет земаља Европе.
– Кроз књиге доносиш и загонетке. Колико решавање загонетки и мозгалица доприноси развоју ума код деце?
– Можда не спектакуларно много, али 1000 пута више него без њих.
– Колико су наша деца даровита у поређењу са децом од пре 20 година, и у поређењу са децом у свету?
– Деца су другачија, као што се и све друго променило. Нажалост, последњих година малишани масовно имају проблеме са финим покретима прстију, кичмом, концентрацијом, чак и говором. Логопеди и остали стручњаци раде прековремено, а ми и даље презаштићујемо децу и тако им онемогућавамо детињство какво смо сами имали, спутавајући им тако правилан физичи и ментални развој. Наравно, и екрани свих дијагонала крију велику опасност – њихова плавичаста светлост привлачи децу, одвлачећи их од свега осталог.
– Као дугогодишњи председник српске Менсе познајеш материју, да ли интелигенција са годинама опада, и да ли се може одржати на једнако високом нивоу током живота?
– Иако број нервних ћелија мозга стално опада а и брзина реакције се смањује, психолози су направили скалу у корелацији са годинама, па се резултат на тестовима интелигенције не мења са старењем. Мислим да је реч о поштеној равнотежи – можда хитрост ума временом посустаје али се на другој страни теразија гомилају мудрост и искуство.
– Добио си велики број награда. Колико оне утичу, на првом месту мотивационо?
– Награде значе, ма шта ко одговарао на то питање. Наравно, многа признања су поклекла и постала безвредна, унижена олаком доделом или пуком узајамном разменом међу пријатељима. Када ми награде не буду значиле ништа, вероватно ћу бити на тако високом нивоу свести да нећу ни писати јавне одговоре на питања, попут овога. Још нисам толико духовно напредовао, али се надам да хоћу. Већ сада се од награда више радујем писмима захвалности деце и њихових родитеља, што је поуздан знак да сам на добром путу.
– Велики си љубитељ фотографије. Твоје радове објављивала је и Национална географија?
– Објављују се у читавом свету, а на њима је углавном лепота наше земље. Понекад и Земље. Али лепота увек. Хронични сам филокалиста.
– Како би описао културну сцену данас?
– Није лако али из свеопште удобности мало је шта вреднога настало. Тешкоће су основни предуслов за значајне искораке, тако да је ово право време за живахне културне узлете.
– А како друштвену?
– Е, ту смо пукли, глобално и генерално.
– Шта би променио?
– Волео бих да од неких других народа научимо понешто. Зачудно ми је док обилазим земље са лошијим климатским, геолошким и географским условима чији становници живе значајно боље него ми. Дакле, да бисмо досегли довољно за пристојно битисање, потребан је преокрет, и то онај у главама. Зато и верујем у рад са најмлађима, јер ту су такви преокрети стварни и могући.
– На ова питања одговараш док препакујеш кофере из Лондона за Атину. Шта радиш у тим метрополама?
– Исто што и овде – уживам, држим предавања и дружим се са читаоцима. У Великој Британији сам одржао књижевне сусрете у Лондону и Редингу, посетио Тауер бриx изнутра и боравио на адреси Шерлока Холмса. У Атини ћу под Акропољем одржати предавање на скупу Гетеових института југоистчне Европе. Са истом радошћу, енергијом и еланом наступам у европским престоницама као што ћу то ускоро чинити и у билиотекама у Инђији или Лајковцу, на пример.
Славиша Павловић
