[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]P[/dropcap]ored toga što je jedan od najčitanijih srpskih pisaca, Uroš Petrović je izuzetno uspešan i u svetu fotografije. Nedavno je, po njegovom romanu, snimljen prvi srpski 3D film, a osim svih talenata, Petrović je na testiranju, pod okriljem Mense, bio četvrti najinteligentniji čovek na planeti
– Nedavno je snimljen prvi srpski 3D film po tvom romanu „Peti leptir“?
– Ni krivog ni dužnog, eto me u istoriji srpske kinematografije! Ponekad je zaista dovoljno imati puno sreće… Nisam siguran da postoji bolji put za pisano delo od od onog nad kojim je leteo „Peti leptir“ – prvo nagrada za najbolji roman, pa radio drama, pa objavljivanje u drugim zemljama, pa potom i dugometražni igrani film, i to još 3D. Sada je deseto izdanje te knjige na TOP 10 listi najprodavanijih naslova u Srbiji, i to sedam godina posle prvog izdanja.
– Koliko se film razlikuje od knjige i da li si zadovoljan interesovanjem publike?
– „Peti leptir“ je na velikom platnu je veoma različit od svog papirnatog uzora, ali kako ja nisam sklon sujeti, radujem se što je nastalo u mnogim aspektima novo i drugačije delo. Na kraju, i ja sam na premijeri u punom Sava centru uživao u neočekivanim obrtima i predivnim prizorima planine Tare.
– Film je rađen sa ekipom profesionalaca, poznatih glumaca… Nazivaju ga i srpskim Avatarom?
– Bilo je i drugačijih nadimaka, srpski Hari Poter na primer, ali je prava istina da je reč o autentičnom filmu, drugačijem od bilo čega što je do sada u Srbiji snimljeno. Napravljen je veliki iskorak, ta filmska priča je priča za sebe kao što je bila i knjiga, i to je najvažnije. Volim kada se ne ide utabanim stazama već se prave nove.
– Koautor si programa „NTC sistem učenja koji podstiče kreativno i logičko razmišljanje i razvoj darovitosti kod dece. Kaži nam nešto o tome?
– Sa doktorom Rankom Rajevićem, osnivačem srpske Mense, trudim se da doprinesem efikasnijem i zanimljivijem obrazovanju najmlađih. Koliko smo uspeli u tome govori podatak da se naš program primenjuje u više od deset zemalja Evrope.
– Kroz knjige donosiš i zagonetke. Koliko rešavanje zagonetki i mozgalica doprinosi razvoju uma kod dece?
– Možda ne spektakularno mnogo, ali 1000 puta više nego bez njih.
– Koliko su naša deca darovita u poređenju sa decom od pre 20 godina, i u poređenju sa decom u svetu?
– Deca su drugačija, kao što se i sve drugo promenilo. Nažalost, poslednjih godina mališani masovno imaju probleme sa finim pokretima prstiju, kičmom, koncentracijom, čak i govorom. Logopedi i ostali stručnjaci rade prekovremeno, a mi i dalje prezaštićujemo decu i tako im onemogućavamo detinjstvo kakvo smo sami imali, sputavajući im tako pravilan fiziči i mentalni razvoj. Naravno, i ekrani svih dijagonala kriju veliku opasnost – njihova plavičasta svetlost privlači decu, odvlačeći ih od svega ostalog.
– Kao dugogodišnji predsednik srpske Mense poznaješ materiju, da li inteligencija sa godinama opada, i da li se može održati na jednako visokom nivou tokom života?
– Iako broj nervnih ćelija mozga stalno opada a i brzina reakcije se smanjuje, psiholozi su napravili skalu u korelaciji sa godinama, pa se rezultat na testovima inteligencije ne menja sa starenjem. Mislim da je reč o poštenoj ravnoteži – možda hitrost uma vremenom posustaje ali se na drugoj strani terazija gomilaju mudrost i iskustvo.
– Dobio si veliki broj nagrada. Koliko one utiču, na prvom mestu motivaciono?
– Nagrade znače, ma šta ko odgovarao na to pitanje. Naravno, mnoga priznanja su poklekla i postala bezvredna, unižena olakom dodelom ili pukom uzajamnom razmenom među prijateljima. Kada mi nagrade ne budu značile ništa, verovatno ću biti na tako visokom nivou svesti da neću ni pisati javne odgovore na pitanja, poput ovoga. Još nisam toliko duhovno napredovao, ali se nadam da hoću. Već sada se od nagrada više radujem pismima zahvalnosti dece i njihovih roditelja, što je pouzdan znak da sam na dobrom putu.
– Veliki si ljubitelj fotografije. Tvoje radove objavljivala je i Nacionalna geografija?
– Objavljuju se u čitavom svetu, a na njima je uglavnom lepota naše zemlje. Ponekad i Zemlje. Ali lepota uvek. Hronični sam filokalista.
– Kako bi opisao kulturnu scenu danas?
– Nije lako ali iz sveopšte udobnosti malo je šta vrednoga nastalo. Teškoće su osnovni preduslov za značajne iskorake, tako da je ovo pravo vreme za živahne kulturne uzlete.
– A kako društvenu?
– E, tu smo pukli, globalno i generalno.
– Šta bi promenio?
– Voleo bih da od nekih drugih naroda naučimo ponešto. Začudno mi je dok obilazim zemlje sa lošijim klimatskim, geološkim i geografskim uslovima čiji stanovnici žive značajno bolje nego mi. Dakle, da bismo dosegli dovoljno za pristojno bitisanje, potreban je preokret, i to onaj u glavama. Zato i verujem u rad sa najmlađima, jer tu su takvi preokreti stvarni i mogući.
– Na ova pitanja odgovaraš dok prepakuješ kofere iz Londona za Atinu. Šta radiš u tim metropolama?
– Isto što i ovde – uživam, držim predavanja i družim se sa čitaocima. U Velikoj Britaniji sam održao književne susrete u Londonu i Redingu, posetio Tauer brix iznutra i boravio na adresi Šerloka Holmsa. U Atini ću pod Akropoljem održati predavanje na skupu Geteovih instituta jugoistčne Evrope. Sa istom radošću, energijom i elanom nastupam u evropskim prestonicama kao što ću to uskoro činiti i u biliotekama u Inđiji ili Lajkovcu, na primer.
Slaviša Pavlović
