[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]A[/dropcap]егенда каже да је Црна Трава, место на југоистоку Србије, добила име после боја на Косову. Српски војници одлучили су да се одморе док су путовали до бојног поља. Легли су на пољу покривеном отровном травом и цвећем, били су опијени и нису се на време пробудили за битку. Проклели су траву на коју су лежали, прогласивши је „црном“ травом!
Црна Трава и данас као да је уклета. Место које је 1948. године имало готово 15.000 становника данас има једва 1.000! Просечна старост становника 65 година, 50 одсто преживљава од малих пензија, 300 људи живи од социјалне помоћи. Само 20 људи запослено ван локалних и државних установа и институција. Годишње умре десет пута више него што се роди, школе се масовно затварају. Црнотраваца има десет пута више у Београду него у самој Црној Трави! Прави је празник у општини када се роди нека беба. Једина места која су „крцата“ су огласне табле и бандере. На њима су умрлице. Овај град одавно би изумро да није било жена. Оне које су стпљиво чекале своје мужеве, чувене зидаре да се врате кућама. Али, и њих је све мање.
Ово је само једна од неколико стотина општина у Србији којима прети потпуно гашење. За Црну Траву је посебно поражавајуће што је и сам град готово сабласно празан. Када старце из околних села родбина доведе у град да презиме у кућама и становима, они су и овде сами јер се дешава да нема људи у читавој улици! Та родбина живи у другим градовима. Невероватан је и податак да поједини високи општински функционери и не живе у Црној Трави, већ у Београду или Нишу!
Шта се догодило са местом који је Србији и бившој Југославији изнедрило најбоље грађевинце и мајсторе? Како је могуће да су изградили земљу, али нису успели да изграде родни крај? ^ињеница је да су у време индустијализације земље мештани кренули трбухом за крухом. И да су многи мајстори у местима у којима су градали куће, и себи правили нове домове. Али, како је могуће да овај прелепи и живописни крај са толиким пољопривредним потенцијалом и талентованим људима готово изумре? Да постане слепо црево наше земље. Слепа улица Србије. Да се гасе читава села, и да становништво не бежи чак ни у Црну Траву, већ што даље од ње!
Ово је Србија данас. Тужна, опустошена, сиромашна и понижена. Кукамо за Крајином, Косметом, Славонијом, Далмацијом, Македонијом, Црном Гором и свим оним местима на којима живе Срби или су некада живели. Маштамо вековима да живимо у истој држави. А не можемо да сачувамо пропасти и нестајања читавих не само села, него и градова. Не можемо да сачувамо и ово мало Србије што нам је остало.
Да ли је и Србија поље покривено отровном травом и цвећем? Да је све око нас „црна“ трава? Да ли смо уклети? Или смо још увек опијени и нисмо се на време пробудили за битку.
