Пише: Красменко Кулаш
[dropcap font=“0″]К[/dropcap]ад се осврнемо и погледамо амерички учинак задњих 20-ак година у Југославији, Ираку, Сомалији, Афганистану, Палестини, Либији, Сирији, Египту и Пакистану, дакле док су били неприкосновена, једина велесила у свјету, за данашњу Америку, тј. САД се слободно може рећи да су савремени, нововјековни пљачкаши свјета (рапторес орбис). Својим универзалним, добро документованим војно-пљачкашким походима који су постали крвава реалност нашег времена, они су исцрпили мајку земљу до максимума а такође и велику већину људске популације, која стрепи од њиховог сљедећег потеза. Ако им је (не)пријатељ богат, они су по правилу завидни и лакоми на његово богатство и наћи ће било какав разлог да га крвожедно нападну и опљачкају, као што су то на примјер учинили Ираку и Либији. Но,ако им је (не)пријатељ мање богат као Југославија или сиромашан као Афганистан, они ће га исто тако, без трунке срама и емпатије уништити због нискострасне жудње за политичко-војним престижом, глобалном превлашћу и покорити, понизити као неку врсту показног примјера другима како ће се провести ако се усуде супроставити њиховој империјалној сили.
„Бити непријатељ Америке може бити опасно,
али бити пријатељ је фатално“(Хенри Кисинџер)
Иако смо свакодневно бомбардовани пропагандним лажима западних корпоративних медија, мислим да је наш основни, колективни задатак, свих Словена у дијаспори, да останемо свјесни и непоткупљиви људи какви су нам били и наши преци. Таквим часним приступом, сваки од нас постаје за вјеке вјекова крунски свједок, америчког империјалног лудила које је у току и које се тако јасно оличава и осликава у пламену и праху Луганска, Доњецка, Мариопоља, Славјанска, Крематорска, Одесе итд. Зарад добра будућих генерација, наша је света дужност да укажемо будућим поколењима на злу природу великог опсенара, лажног нобеловаца Барака Обаме, који бескрупулозном манипулацијом стварних факата, покушава да крвавом државном удару, пљачки, убиствима и силовањима у Украјини накалеми лажно име „демократије“. Већини нормалног, слободномислећег свјета је данас јасније него икад, на крвавом примјеру Украјине, да они Амерканци гдје год дођу и гдје год да се појаве, директно или индиректно, посредно или непосредно, направе пустињу и онда то проглашавају за којекакав „мир“. Осим Украјине, најочитији и најсвјежији примјери америчког, империјалног „мира“ су три донедавно најнапредније, најлибералније државе арапског свјета: Ирак, Либија и Сирија, које су од стране Империје и њених сатрапа (савезника) разорене до темеља и распарчане у комаде са милионима мртвих, рањених, расељених страдалника. Сад Амерканци такав „мир“ који су подвалили арапско-муслиманском свјету, покушавају да увезу у словенско-православни животни простор.
Свједоци смо да америчке империјалисте ни Исток ни Запад нису били у стању да задовоље и стога су овог прољећа у Украјини отворили нови фронт и ударили на нама Србима братску, православну Русију. Та чињеница сама по себи и није неко изненађење, јер већ одавно крвава „нана“ Олбрајт и крвави „дедо“ Бжежински ударају у ратне таламбасе. Ове двије фрустриране, али утицајне побегуље из словенских земаља, јавно говоре како је Русија превелика, како има превише природних ресурса и да је што прије треба распорити по „трбуху“ који се зове Украјина, не би ли искрварила. Мало морген, неће моћи хазарско-атлантистичка господо, није Новорусија Тунгузија. Ово је источни фронт, онај исти фронт који је у различитим историјским периодима позобао многе папске армије, које су у не тако давној прошлости јуришали на православну Русију, предвођени римским императорима Наполеоном, Фрањом Јосифом, Кајзером и Хитлером. Хеј бре, бене бенаве, ово је пространа руска степа, гдје се у дугој мрачној ноћи, од козачке пјесме, игре и повика, непријатељима и разно-разним уљезима леди крв у жилама. А Бога ми кад захладни и дуне сјеверац са Чукотке, леди им се и гориво у тенковима и транспотерима који у степској безграничној бјелини постају неупотребљиви. Ако мени не вјерујете, унајмите вашег најпознатијег видовњака џона Едвардса, па нек поприча са Хитлеровим главнокомандујућим на руском фронту фелдмаршалом Валтером фон Браушицем (Walther von Brauchitsch). Можда вас Хитлеров злосрећни генерал и његов глас из мртвих освјести и уразуми својим признањем, како је плакао од страха и како су му војници пишкили у гаће кад би чули стравичне звукове који су пратили испаљене канонаде из руских каћуша.
Кројећи ову причу унапријед морам да кажем да сам се подобрано ослонио на записе римског историчара Тацита, односно на његов запис чувеног говора каледонијског вође Калгакуса у предвечерје битке са Римљанима код Монс Граупиуса у Шкотској, седамдест треће године послије Христа. У тој бици чувени римски генерал и тадашњи гувернер Британије Агрикола, је однио војничку побједу над Каледонцима, али је његов директан опонент Калгакус, због свог надахнутог говора трупама постао бесмртник, понајвише захваљујући Тациту који је тако вјерно описао реторичке вјештине непријатеља свога таста. У кратким цртама ево Калгакусовог говора:
„Ми ћемо се данас против Римљана борити добро и храбро, зато што смо слободни. Овдје на тешко приступачном сјеверу, далеко од дохвата тираније су рођени најбољи људи Британије. Римљани су рапторес орбис – пљачкаши свјета. Нису их ни Исток ни Запад задовољили или смирили. Пљачки, убиствима и силовањима, они су дали лажно име – империја. Они створе пустињу и онда то називају – миром…“
Историчари , хроничари и свакојаки други тумачи Калгакусове бесједе су кроз вјекове били сагласни у једном, да је његов громки говор у Монс Граупиусу ушао у историју јер је објективно за то вријеме био најбриткија критика римског империјалног пројекта. Да ли је Владимир Путин нови Калгакус нашег времена, који је храбро стао на црту империјалном терорисању и злостављању остатка свјета. Да ли ће његов, сад већ знаменити говор у руској Думи, послије мирне анексије Крима, ући у историјску антологију као прва најжешћа критика и порука западним агресорима, да у Украјини неће бити измицања, односно да евентуална војна авантура Империје у Украјини, врло лако може бити почетак њиховог краја. Како год да буде, мени је истински жао што данас нисам у Београду, да заједно са својом браћом громко кликнем у славу једног од највећих бранилаца словенства и православља, хероју Владимиру Путину.
Као Србин, као хришћанин, као Словен, не могу да будем нијем и нећу да се помирим са таквим злокобним образцем, који гура моју браћу једнородну, Русе и Украјинце, једне против других. Нећу да равнодушно или уплашено ћутим пред отвореним злом и да здраво за готово прихватим кукавичије јаје које нам је свим Словенима подметнуто од стране САД, у источњ Украјини. Нећу и не могу да се понашам као да ме се не тичу ужасне слике братоубилачког ратног хаоса гдје брат пуца на брата, гдје Словен убија Словена и гдје хришћанин јуриша на кућу, село или град, свога брата у Христу.
Овдје сваки слободномислећи појединац, без обзира којег пола, расе, вјере, боје коже, са које стране политичког спектра долазио, обавезно треба застати, дубоко удахнути и упитати се да ли се ишта, ама баш ишта промјенило у нама,у људској природи, у међуљудским или међудржавним односима који су кључан елемент како за напредак тако и за опстанак људског рода. Прошло је тачно 1941 година, готово два миленијума, од битке код Монс Граупиуса до данашњег дана, али свједоци смо да се историјско-временска вртешка врти у круг, да нам се зло понавља јер нисмо научили лекције из прошлости. Видимо да се и данас воде још крвавије битке код Доњецка, Луганска или Дамаска и Мосула чији је главни актер поново нека нова Империја. Без обзира да ли је у питању Украјина или Сирија, да ли је ријеч о Ираку или Афганистану, да ли се санкцијама мрцваре С. Кореја или Венецуела, у свим овим мјестима гдје се ратује, гине, страда, гладује или пати, један је заједнички именатељ – то су САД. љигави, одвратни пипци америчке империјалне хоботнице су свуда упетљани, у мањој или већој мјери. Једина разлика између њих данас и Римљана ономад је у доктрини. По Калгакусу, Римљани су са истим жаром нападали и богате и сиромашне, Амерканци су то уздигли на још већи ниво империјалног иживљавања. У недостатку непријатеља, племенских, расних, политичких, државних или кад ударе на тврд орах као Путин или Асад, они онда почну измишљати фиктивне непријатеље којима дају звучна имена типа Ал Каида, Ал Шабаб, Боко Харам, Ал Нусра,Ал Исламија, Ал Ђевап,Ал Баклава… Ух извињавам се, оте ми се.
