Издавачка кућа Чаробна књига недавно је објавила роман Биљане Лукић под називом Маскарада. Тим поводом, разговарали смо са ауторком романа о књизи, њеној јунакињи, медијима…

Недавно је објављена ваша прва књига Маскарада. Већ сте рекли да сте је објавили након убеђивања људи којим верујете. Шта је то што вас је одвраћало од објављивања?
Објављивањем књига баш и не може да се заради, а немам потребу да се доказујем другима. Пресудила је жеља да што више људи прочита ову причу, добијам дивне коментаре од читалаца на друштвеним мрежама, срећна сам што сам одлучила да је објавим.

Рецензент књиге проф. Божовић рекао је да се дуго у нашој књижевности није појавио тако добро формиран лик као што је лик ваше јунакиње Ене. Колико вам је времена било потребно да се „упознате“ са њом?
Причале смо две ноћи и један дан, желела сам прецизне фактографске податке. Књигу сам писала много дуже, у слободном времену, за своју душу. Не знам да ли је њен књижевни лик идентичан стварном, јер је не познајем довољно да бих судила, али јесте моја визија какав карактер особа која је све то проживала мора да има.

На самом почетку, описујете живот јунакиње у Београду. Изнајмљена соба на Карабурми, кауч, стара газдарица, туширање после поноћи када је струја јефтина… Чини се да су такви почеци свих студената у Београду, али им се каснији путеве прилично разликују. Шта је то што је вашу јунакињу навело да крене управо тим својим путем?
Мислим да схватимо од чега смо саздани и шта све можемо тек када нас притисну мука и невоља. Удобност нас улењи, мука покаже да ли смо снажни или пихтијасти. Знам пуно људи који су одустали од својих жеља зато што је тешко остварити их, моја јунакиња има довољно храбрости, воље и снаге да не одустане, самопоштовање јој зависи од остварења циљева које је себи зацртала.

Годинама сте се бавили новинарством и писање вам није страно. Ипак, колико је велика разлика у писању, између новинарства и књижевности?
Искрено, не знам како пишу књижевници, водили су ме новинарским принципи који су ми блиски.
И говорим и пишем јасно и директно, да нисам имала довољно новинарске грађе за радњу, не бих умела да испишем странице описа природе или осећања. Професор Божовић је у својој рецензији рекао да је књига погодна за филмски сценарио, вероватно због тога што се све време смењују конкретни догађаји.

Прича је смештена у деведесете године. Колико нам је потребно да се подсећамо деведесетих како их не бисмо заборавили (да се не понове) или се већ чини да се деведесете поново враћају?
Прича је могла да се смести и у садашње време. Политичка ситуација је нешто другачија , али су политичке играрије исте, а суштина романа је животна и љубавна прича која нема рок трајања.

Недавно сте ушли у књижевне воде и вероватно сада боље познајете рад издавача и промоцију књижевности у Србији, како вам изгледа књижевна сцена?
Не знам како изгледа књижевна сцена, али је модерно време и у свету и код нас књигу претворило у производ који се мало разликује од хране или музике. Сви који пишемо смо на тржишту, купују нас под утицајем рекламне кампање, препоруке, моде. Тираж, као и у музици, није гаранција квалитета. Да би роман постао књижевно дело, мора да остави траг у читаоцима који траје и пошто су књигу прочитали, мора да одоли времену. Било би претенциозно да се надам да ће моја књига то заслужити, али бих трампила и рекордни тираж за добре критике стручне јавности и образованих читалаца.

Пошто сте се дуго бавили и бавите се медијима, колико уопште слободе постоји у новинарству у Србији. Да ли смо се толико навикли на цензуру да је аутоцензура постала нешто што је потпуно нормално?
Медији су изгубили функцију обавештавања, они су предузећа која имају за циљ профит или политички утицај. Опстанак им зависи од оглашивача, а оглашивачи од политике. Зато аутоцензура добро функционише на свим нивоима; власници не желе да изгубе бизнис, уредници и новинари не желе да изгубе егзистенцију. О слободи је тешко размишљати када се борите да прехраните породицу, разумем и оне који спуштају главу и оне који новинарство напуштају. Немам мрву разумевања за непрофесионалне бескичмењаке који производе лажи и уништавају угледе људи да би се додворили власти.

Колико су медији допринели погрешном систему вредности у Србији, односно хипнотисању народа, што кроз разне дезинформације или ријалитије?
Медији су увек јасна слика друштва. Ниједној власти не одговара гласач који просуђује и мисли, зато је медијска лоботомизација веома важна. Тако се ствара већинска маса људи који верује у оно што јој се сервира, која не мисли о свом сиромаштву, материјалном и духовном, јер им се са свих страна говори да је нормално бити примитиван и необразован. То им улива наду да, кад су толики безвредни успели, успеће и они, без рада и талента. Медији и диктирају теме о којима се мисли и расправља, затрпавају нас будалаштинама и спининзима, како се од дрвећа не би видела шума.

Чинило се да ће после „фамозног“ 5. октобра бити промена у систему, слобода медија и мишљења, потом су неки то исто поверовали 2012-те, бирајући садашњу политичку гарнитуру. Да ли су, и једни и други, направили било какав помак у томе, или смо ми, као народ, током свих ових година постали народ кога је најлакше довести у заблуду.
Не видим кораке унапред. Захваљујући страним донацијама 90-их, постојали су против-режимски медији, од 2000. године смењују се владе које играју како им се каже, па нема интереса за финансирањем слободних медија. Разлике видим у стилу и начину притиска, актуелна власт нема суптилност којим се користила претходна.

Како бисте оценили рад министра Тасовца, од кога се очекивало да ће променити стање у култури?
Изузетно поштујем Ивана Тасовца, била сам изненађена вешћу да је прихватио позицију у којој ће му руке бити увек везане. Надам се да ће наћи начин да остави за собом траг у Министарству културе какав је оставио у Београдској филхармонији.

Активни сте на друштвеним мрежама попут ФБ и ТW. Колико социјалне мреже могу да утичу на промену свести?
Друштвене мреже су прозорчић у бункеру „Србија“, ту имате прилику да прочитате неуниформисана размишљања и ставове, „сретнете“ младе људе којима није животни циљ да постану старлете и политичари, паметне људе који не желе, или им није дозвољено да говоре у званичним медијима. Не знам колико могу да утичу на промену већинске свести, с обзиром да је по последњим истраживању половина становништва Србије функционално неписмено, али свакако утичу лековито на здрав разум ове друге половине.

Током ванредне ситуације, било је много критика на рачун рада државних органа на Фејсбуку и Твитеру. Неки од твитераша су позвани на информативне разговоре у полицију. Ваш коментар?
Имам довољно година да се јасно сећам покушаја гушења слободне мисли 90-их. Појавом интернета је то постало немогуће, јалови су и непаметни покушаји застрашивања и жигосања твитераша као највећег проблема који ова земља има. То је и одговор на ваше претходно питање, с обзиром да су сви крволочни пропагандисти власти пуштени да кидишу на твитераше, мора да твитер заиста утиче на промену свести грађана.