Izdavačka kuća Čarobna knjiga nedavno je objavila roman Biljane Lukić pod nazivom Maskarada. Tim povodom, razgovarali smo sa autorkom romana o knjizi, njenoj junakinji, medijima…

Nedavno je objavljena vaša prva knjiga Maskarada. Već ste rekli da ste je objavili nakon ubeđivanja ljudi kojim verujete. Šta je to što vas je odvraćalo od objavljivanja?
Objavljivanjem knjiga baš i ne može da se zaradi, a nemam potrebu da se dokazujem drugima. Presudila je želja da što više ljudi pročita ovu priču, dobijam divne komentare od čitalaca na društvenim mrežama, srećna sam što sam odlučila da je objavim.

Recenzent knjige prof. Božović rekao je da se dugo u našoj književnosti nije pojavio tako dobro formiran lik kao što je lik vaše junakinje Ene. Koliko vam je vremena bilo potrebno da se „upoznate“ sa njom?
Pričale smo dve noći i jedan dan, želela sam precizne faktografske podatke. Knjigu sam pisala mnogo duže, u slobodnom vremenu, za svoju dušu. Ne znam da li je njen književni lik identičan stvarnom, jer je ne poznajem dovoljno da bih sudila, ali jeste moja vizija kakav karakter osoba koja je sve to proživala mora da ima.

Na samom početku, opisujete život junakinje u Beogradu. Iznajmljena soba na Karaburmi, kauč, stara gazdarica, tuširanje posle ponoći kada je struja jeftina… Čini se da su takvi počeci svih studenata u Beogradu, ali im se kasniji puteve prilično razlikuju. Šta je to što je vašu junakinju navelo da krene upravo tim svojim putem?
Mislim da shvatimo od čega smo sazdani i šta sve možemo tek kada nas pritisnu muka i nevolja. Udobnost nas ulenji, muka pokaže da li smo snažni ili pihtijasti. Znam puno ljudi koji su odustali od svojih želja zato što je teško ostvariti ih, moja junakinja ima dovoljno hrabrosti, volje i snage da ne odustane, samopoštovanje joj zavisi od ostvarenja ciljeva koje je sebi zacrtala.

Godinama ste se bavili novinarstvom i pisanje vam nije strano. Ipak, koliko je velika razlika u pisanju, između novinarstva i književnosti?
Iskreno, ne znam kako pišu književnici, vodili su me novinarskim principi koji su mi bliski.
I govorim i pišem jasno i direktno, da nisam imala dovoljno novinarske građe za radnju, ne bih umela da ispišem stranice opisa prirode ili osećanja. Profesor Božović je u svojoj recenziji rekao da je knjiga pogodna za filmski scenario, verovatno zbog toga što se sve vreme smenjuju konkretni događaji.

Priča je smeštena u devedesete godine. Koliko nam je potrebno da se podsećamo devedesetih kako ih ne bismo zaboravili (da se ne ponove) ili se već čini da se devedesete ponovo vraćaju?
Priča je mogla da se smesti i u sadašnje vreme. Politička situacija je nešto drugačija , ali su političke igrarije iste, a suština romana je životna i ljubavna priča koja nema rok trajanja.

Nedavno ste ušli u književne vode i verovatno sada bolje poznajete rad izdavača i promociju književnosti u Srbiji, kako vam izgleda književna scena?
Ne znam kako izgleda književna scena, ali je moderno vreme i u svetu i kod nas knjigu pretvorilo u proizvod koji se malo razlikuje od hrane ili muzike. Svi koji pišemo smo na tržištu, kupuju nas pod uticajem reklamne kampanje, preporuke, mode. Tiraž, kao i u muzici, nije garancija kvaliteta. Da bi roman postao književno delo, mora da ostavi trag u čitaocima koji traje i pošto su knjigu pročitali, mora da odoli vremenu. Bilo bi pretenciozno da se nadam da će moja knjiga to zaslužiti, ali bih trampila i rekordni tiraž za dobre kritike stručne javnosti i obrazovanih čitalaca.

Pošto ste se dugo bavili i bavite se medijima, koliko uopšte slobode postoji u novinarstvu u Srbiji. Da li smo se toliko navikli na cenzuru da je autocenzura postala nešto što je potpuno normalno?
Mediji su izgubili funkciju obaveštavanja, oni su preduzeća koja imaju za cilj profit ili politički uticaj. Opstanak im zavisi od oglašivača, a oglašivači od politike. Zato autocenzura dobro funkcioniše na svim nivoima; vlasnici ne žele da izgube biznis, urednici i novinari ne žele da izgube egzistenciju. O slobodi je teško razmišljati kada se borite da prehranite porodicu, razumem i one koji spuštaju glavu i one koji novinarstvo napuštaju. Nemam mrvu razumevanja za neprofesionalne beskičmenjake koji proizvode laži i uništavaju uglede ljudi da bi se dodvorili vlasti.

Koliko su mediji doprineli pogrešnom sistemu vrednosti u Srbiji, odnosno hipnotisanju naroda, što kroz razne dezinformacije ili rijalitije?
Mediji su uvek jasna slika društva. Nijednoj vlasti ne odgovara glasač koji prosuđuje i misli, zato je medijska lobotomizacija veoma važna. Tako se stvara većinska masa ljudi koji veruje u ono što joj se servira, koja ne misli o svom siromaštvu, materijalnom i duhovnom, jer im se sa svih strana govori da je normalno biti primitivan i neobrazovan. To im uliva nadu da, kad su toliki bezvredni uspeli, uspeće i oni, bez rada i talenta. Mediji i diktiraju teme o kojima se misli i raspravlja, zatrpavaju nas budalaštinama i spininzima, kako se od drveća ne bi videla šuma.

Činilo se da će posle „famoznog“ 5. oktobra biti promena u sistemu, sloboda medija i mišljenja, potom su neki to isto poverovali 2012-te, birajući sadašnju političku garnituru. Da li su, i jedni i drugi, napravili bilo kakav pomak u tome, ili smo mi, kao narod, tokom svih ovih godina postali narod koga je najlakše dovesti u zabludu.
Ne vidim korake unapred. Zahvaljujući stranim donacijama 90-ih, postojali su protiv-režimski mediji, od 2000. godine smenjuju se vlade koje igraju kako im se kaže, pa nema interesa za finansiranjem slobodnih medija. Razlike vidim u stilu i načinu pritiska, aktuelna vlast nema suptilnost kojim se koristila prethodna.

Kako biste ocenili rad ministra Tasovca, od koga se očekivalo da će promeniti stanje u kulturi?
Izuzetno poštujem Ivana Tasovca, bila sam iznenađena vešću da je prihvatio poziciju u kojoj će mu ruke biti uvek vezane. Nadam se da će naći način da ostavi za sobom trag u Ministarstvu kulture kakav je ostavio u Beogradskoj filharmoniji.

Aktivni ste na društvenim mrežama poput FB i TW. Koliko socijalne mreže mogu da utiču na promenu svesti?
Društvene mreže su prozorčić u bunkeru „Srbija“, tu imate priliku da pročitate neuniformisana razmišljanja i stavove, „sretnete“ mlade ljude kojima nije životni cilj da postanu starlete i političari, pametne ljude koji ne žele, ili im nije dozvoljeno da govore u zvaničnim medijima. Ne znam koliko mogu da utiču na promenu većinske svesti, s obzirom da je po poslednjim istraživanju polovina stanovništva Srbije funkcionalno nepismeno, ali svakako utiču lekovito na zdrav razum ove druge polovine.

Tokom vanredne situacije, bilo je mnogo kritika na račun rada državnih organa na Fejsbuku i Tviteru. Neki od tviteraša su pozvani na informativne razgovore u policiju. Vaš komentar?
Imam dovoljno godina da se jasno sećam pokušaja gušenja slobodne misli 90-ih. Pojavom interneta je to postalo nemoguće, jalovi su i nepametni pokušaji zastrašivanja i žigosanja tviteraša kao najvećeg problema koji ova zemlja ima. To je i odgovor na vaše prethodno pitanje, s obzirom da su svi krvoločni propagandisti vlasti pušteni da kidišu na tviteraše, mora da tviter zaista utiče na promenu svesti građana.