Протеклих пар дана одржане су две свечане промоције антологије песама ”Богородица Љевишка у песмама” ауторки Леле Марковић и Радмиле Кнежевић. Прва промоција одржана је у манастиру Фенек у Јакову, недалеко од Београда, а друга промоција у сали београдске општине Чукарица.
Поред приређивача Радмиле, Леле и песника који су заступљени у овој збирци, на промоцији су учестовали уметници из Новог Сада, Београда и чланови неколико хорова, као и познати естрадни уметник Ранко Шемић. Приређивачи су благослов за издавање књиге добиле од оца Ђорђа Стефановића, старешине цркве Богородице Љевишке из Призрена, који је написао предговор.
У збирци су заступљени радови 91 аутора, они су својим песмама уткали себе, своју љубав и жељу за трајним очувањем ове задужбине краља Милутина из 14.века. Мало се цркава може похвалити оволиким бројем песника, које је Богородица Љевишка инспирисала кроз векове и који су јој посветили своје стихове. Да књига настане и изиђе из штампе, као и да буде што квалитетнија потрудили су се и помогли пренумеранти, фотографи и дародавци из више земаља и многи други који су свесни значаја ове светиње, на чему су им ауторке веома захвалне.
Ове две рођене призренке дошле су на идеју да издају књигу и да сав приход од продаје донирају и на тај начин помогну обнову Цркве Богородице Љевишке, која је јако пострадала у мартовском погрому 2004. године и која још увек није обновљена. Нешто су мало фреске очишћене и радови санирани, звона су подигнута али има ту још много да се ради како би се црква макар приближно вратила у претходно стање.Чини ми се да се ова књига појавила баш у прави моменат, да нас мало тргне и пробуди из сна. Да нас подсети на нешто што не смемо заборавити и препустити другима. Како је пре неки дан у свом говору рекла једна од ауторки Радмила Кнежевић: „Не смемо дозволити да нам Призрен и Богородица Љевишка спавају у туђој колевци као што спавају Скадар, Дубровник, Книн и многи градови где нас је јако мало или нас више нема“.
Ово је и апел нашем српском народу широм планете, да се пробудимо и да не пишемо само поруке по фејсбуку „Догодине у Призрену“ или „Онамо намо да виђу Призрен“. Да се удружимо и да помогнемо обнову ове светиње, куповином књиге или другим прилозима. И ко год и кад год је у прилици треба да оде и обиђе Призрен, Љевишку и остале светиње на Косову и Метохији, и онај народ који живи тамо.
Немојмо пролазити и заобилазити, на хиљаде нас годишње прође на море у Грчку и Албанију, да макар половина сврати преко наше јужне покрајине било би више него добро. Кад смо могли 500 година чекати да се ослободимо окупатора, доћи ће дан да се ослободимо и тренутних окупатора, зато помогнимо и обновимо светиње, јер су оне увек и свуда окупљале наш српски народ.
То нам је дужност и обавеза према нашим прецима, према царевима и краљевима и многим другим нашим великим и славним Србима који су рођени или који су столовали у царском Призрену. Краљ Милутин је подигао преко 40 цркава и манастира, на свим просторима где живе Срби, па можемо и ми обновити једну Богородицу Љевишку.
Удружимо се, како у обнови ове светиње тако и у свему осталом, јер само сложни и удружени можемо остати и опстати, не дозволимо да нам отму све, нашу колевку, историју и све оно што нам је најсветије и највредније, не дозволимо да нас згазе и да нас затру да као народ нестанемо. Како радили тако нам Бог помогао! ЗАУВЕК У ПРИЗРЕНУ!
Гроздана Драгичевић-Тодориновић
БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА
Мислила сам да ћеш ме чекати
Љевишко драга,
да Ти своју душу опет поверим,
мислила сам да ћеш остати тамо
да ми као некад фреске своје отвориш…
Знам да си ме чекала,
знам да си се надала,
знам да си Метохијом поглед упирала,
руке ширила, загрљај ми свој давала
Не желим да видим згариште Твоје,
не желим да покопам успомене своје,
не желим да чујем пуцкетање ватре,
не желим да знам да Те неверник сатре…
Желим да стојиш у мислима мојим
тамо где Ти српска рука први камен даде
тамо где Те Милутин сјајем фресака загрну
тамо где си остала кад пођох без наде
Да ме опет у скуте привијеш своје,
топлином плама Христовог загрејеш,
да ми мир и спокој срцу вратиш,
да трагање за завичајем
отвореном капијом скратиш…
Још Ти нисам све своје мисли дала,
још је суза које нисам с Тобом исплакала,
још је рана српских што пеку и боле,
руке моје вапе да се Теби
за опроштај моле…
Лела Марковић
