У недељу, 13. септембра у манастиру Светог Саве- Новом Каленићу служен је помен Светим Новомученицима Јасеновачким. Помен су служили његово преосвештенство владика Аустралијско-новозеландски господин Силуан, уз саслужење свештенства из Канбере, Сиднеја и црквеног хора којим диригује протиница Јелена. На помену је било присутно и нашег верног народа из Квимбијена и Канбере, иако не баш у великом броју, због мера које су још увек на снази. После завршетка помена, Његово Преосвештенство са присутнима је пресекао и славски колач јер су Свети Новомученици Јасеновачки Заветна слава Савезног Кола Сестара. Потом се владика Силуан прикладним говором обратио присутнима, а након тога сви су прешли на манастирско гробље код великог крста, где су се посебно поклонили Светим Новомученицима Јасеновачким. Затим су се упутили у малу манастирску салу где су наше вредне домаћице припремиле послужење, као и мали културно- уметнички програм, који је као и много пута до сада водио свештеник Горан Ћећез са својим ћеркицама. Оне су рецитовале песмице прикладне и посвећене Св. Новомученицима Јасеновачким. И опет на крају у кратким, али поучним говором свим присутнима обратио се наш владика Силуан, а након тога народ се полако разишао, отишао кући. „Имена су ваша у књизи вечности,улазите у Рај децо бесмртности. Ми на земљи род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови молите за нас!“ Нека је вечна слава Св. Новомученицима Јасеновачким и слава свим Србима страдалим од Косова па до данашњег дана. Амин.
КРОЗ РЕШЕТКЕ
Новелу је написао Антун Барац хрватски историчар и затвореник логора Стара Градишка крајем 1941. године. Новела је објављена у књизи „Бијег од књиге“ која је постхумно објављена.
Снијег је веома дубок. Замео је све цесте и путеве. Прекинуте су поштанске и аутобуске везе. Па ипак, унаточ томе усташе су из Окучана дотјерале пјешке, опет поворку жена с дјецом. Гледамо кроз решетке нове сапутнице. Све су то жене са села, различито одјевене и различитих година. Судећи по одјећи све је то сиротиња. Пуштају их у двориште гдје раде различите послове. Настојимо макар смо од њих далеко, разабрати њихове физиогномије, прочитати нешто из израза њихових лица. Неке од њих упамтимо, нарочито ми се упила у памћење нека мајка с дјететом, дјевојчицом. Дјевојчица је малена ни за какав посао није. Но мајка мора радити. Кћеркица је увијек уз њу држећи се грчевито њезине сукње. Гацају обадвије по снијегу: дјевојчица посрће, но држи се чврсто мајке. Мислим и поноћи на њих, као да су ми блиске и драге знанице. Чим ујутро погледам у двориште тражим их оком, да се увјерим јесу ли још увијек ту. И кад их угледам као да опажам некога од својих, најдражих. Снијег непрестано пада. Промет је потпуно обустављен. У логору је сасвим понестало дрва. Но усташе су одлучне, посјекли су стабла у врту крај казнионице. И сад по дубоком снијегу, јадне заточене жене преносе то у казнионичке просторије. Носе тешко падају у снијег,али брзо се дижу уплашене од погледа стражара. И моје су знанице међу њима, мајка носи на леђима дрва, а дјевојчица гаца крај ње. Узима и она по један комад и носи, само да је не раставе од мајке. Тако је то трајало десетак дана, а онда једног јутра тих жена више није било у дворишту.Усташе су рекле: послане су на рад у село. Већ знамо шта значи. А ја мислим на малу дјевојчицу, која се тако чврсто држала мајчине сукње. И никако да схватим: Тко је имао толико снаге, да је отргне од мајке и убије обадвије. Како је страховит морао бити тај час! А снијег пада даље, дјевичански чист. Не поновило се, никад више.
Гроздана Драгичевић-Тодориновић
