Владо Радовановић је рођен у селу Бријест, у подножју Мајевице, 1926. године. У Аустралију је стигао по завршетку грађанског рата у Босни и Херцеговини, 1995. Био је познати адвокат и угледни члан српске заједнице. Преминуо је у Мелбурну 2. јула ове године. У неколико наредних бројева Српски глас ће објавити делове из његове аутобиографије, коју је написао пред крај живота.
Шегртски дани
Када сам кренуо на занат имао сам 12 година. Отац ми је рекао да идем на врло тежак испит, да ћу бити кажњаван физички и без икаквих разлога и да ћу морати много да радим, и по 16 сати дневно, али да то треба да издржим. Ако напустим занат и дођем кући народ ће ме звати ‘чаршијска пропалица’ и ја сам то озбиљно схватио. Било је вече када сам одведен у трговачку кућу – скинуо сам своју сељачку одјећу, окупали су ме и добио сам кратке панталоне, капут, кошуљу и ципеле. Ујутру у радњи сам добио и бијели мантил. Кад је у радњу ушао мој отац и видио како изгледам он је страшно заплакао. То је за мене било изненађење – он, строг човјек од скоро два метра, се тако њежно понио.
На занату сам радио све могуће послове. Сваког радног дана сам прво морао да изгланцам све ципеле, ишмирглам шпорет, припремим дрва и угаљ за потпалу у кухињи и у собама са каљевим пећима, те да све опрашим и пометем под. Онда сам хранио око 200 пилића.
Затим сам морао да натоварим и до 500 килограма робе из магацина у колица која сам вукао кроз град у дућан као допуну за продату робу. Носио сам и вреће кафе, брашна и пиринча, тешке 50-60 килограма, на спрат и са спрата у магацин. Свакодневно сам такође вукао продату робу купцима у Солану, Креку па чак и у Букиње, десет километара далеко од дућана. Ближим муштеријама сам разносио робу у великој корпи. Од муштерија сам добијао трингелт (око 2 динара), који сам одмах морао да предам газди јер нисам смио да имам свој новац, ‘да се не покварим.’ Када сам завршио занат он ми је дао све те паре.
У то вријеме у сличном положају као и ја били су сви шегрти. Највећи број их је бјежао са заната због неподношљивих услова. Једина разлика између мене и мојих вршњака на сличним занатима је била у томе што сам ја имао привилегију да се храним из газдине кухиње и што сам увијек био пристојно обучен.
Обично сам радио од 5 ујутру до 11 увече и јако ми је тешко падало неспавање. Једном годишње, ‘на Духове’, у јуну мјесецу, 3 дана сам ишао кући у Бријест гдје сам се одмарао. Понекад сам ишао у газдину викенд-кућу на Спречански Кисељак и ту сам се одмарао и купао на ријеци Спречи. Недјељом сам добијао 2 динара да у 2 сата одем у кино у хотел Бристол. Кад бих направио неку грешку на послу добијао сам забрану одласка у кино од 15-30 дана.
Скоро свакодневно сам био шамаран, ударан песницама до крварења, те вучен за уши, највише од двојице калфи (слободних шегрта). Највеће батине сам добијао због угинулих пилића који су се међусобно тукли због недостатка креча, а они су мислили да сам ја био крив за њихово угинуће.
Газдарица Заника (Јованка) је једном приликом разбила тањир о моју главу, говорећи “Мајку ти твоју сељачку, ти хоћеш да нас отрујеш.” То се десило када је контролисала опрано суђе које сам ја прао у три воде – у топлој води са содом, онда у млакој води, и на крају у хладној води. Узела је један тањир, принела га према свјетлу и повукла прстом, па се појавила и мрља-масница.
Газдина ћерка Мира и њен супруг Љубомир су ме често тукли до крви због недовољно изгланцаних ципела, које су они мјењали више пута дневно.
Једном приликом, негдје у трећој години шегртовања, дошла ми је изненада у радњу мајка Савка. Када ме је угледала примијетила је натекле уши од батина и вучења, заплакала је и питала ме је ‘Шта је то?’ Ја сам рекао сам да су то ‘заушњаци,’ а она ми је одговорила ‘Мајка зна шта су заушњаци… то је од батина… напусти ово и бјежи одавде.’ Ја сам јој рекао да сам обећао оцу да ћу издржати до краја, и тако је и било.
Када су 1941. Тузлу окупирали Нијемци и усташе, почела су хапшења Јевреја, Срба, Цигана, предратних комуниста и виђенијих људи. Газда Јован је чуо за више таквих случајева, па је, као угледни Србин, политички врло активан пре рата, очекивао да и њега ухапсе. Једно јутро када сам по обичају устао у 5 сати и почео да обављам моје редовне задатке, на улазној капији сам видио десетак усташа, које су, после претреса читаве куће, одвеле газду у тузлански затвор, ‘Шток’.
Ја сам му тамо свакодневно доносио храну, а долазећи до капије затвора чуо сам јауке затвореника и свакодневно гледао како родбини затворених предају њихово крваво рубље. Био сам чак присутан када је стријељан Енвер Шиљак, познати комуниста и чуо његове последње ријечи које су величале комунизам – касније је проглашен за народног хероја. Газду у затвору нису малтретирали и мучили јер је имао заштиту баџе који је био утицајни припадник усташког покрета, али је мјесец дана касније послат у Јасеновац. На жељезничкој станици га је испратило око 5,000 Муслимана, а он је том приликом одржао говор и рекао да ће усташе платити за све што чине.
Почетком окупације 1941. главни командант Тузле, њемачки пуковник, је због несташице станова, одузео горњи спрат газдине куће и ту се уселио са његовим подофициром. Свако јутро сам као најмлађи чистио обућу, а подофицир је гланцао чизме пуковнику. Тада је већ био нападнут Совјетски Савез и овај подофицир би свако јутро доносио свјеже њемачке новине и показивао ми стрелице на карти како Нијемци напредују у Русији. Једно јутро ми је рекао на њемачком ‘За седам дана Москва пада, а за мјесец дана Русија.’ А ја сам на то рекао “Москао НО капут – Русланд НО капут.” Он је ухватио пиштољ и наредио ми – ‘Раус’ (Напоље)!
Газдина жена Заника, и сама Њемица, искористила је присуство овог њемачког пуковника у кући, који је за огромну суму новца у злату пустио газду Јована из логора. Газда је одмах отишао у Београд, и доживио је дубоку старост од 93 године.
На занату сам провео три године, од јуна 1938. до јула 1941, доживљавајући тешка понижења. По расним законима који су одмах уведени у НДХ у српске и јеврејске радње постављени су фашистички комесари, па сам јула 1941. отпуштен са заната и вратио се кући у Бријест.
У следећем броју: Други свјетски рат на Мајевици
