Vlado Radovanović je rođen u selu Brijest, u podnožju Majevice, 1926. godine. U Australiju je stigao po završetku građanskog rata u Bosni i Hercegovini, 1995. Bio je poznati advokat i ugledni član srpske zajednice. Preminuo je u Melburnu 2. jula ove godine. U nekoliko narednih brojeva Srpski glas će objaviti delove iz njegove autobiografije, koju je napisao pred kraj života.
Šegrtski dani
Kada sam krenuo na zanat imao sam 12 godina. Otac mi je rekao da idem na vrlo težak ispit, da ću biti kažnjavan fizički i bez ikakvih razloga i da ću morati mnogo da radim, i po 16 sati dnevno, ali da to treba da izdržim. Ako napustim zanat i dođem kući narod će me zvati ‘čaršijska propalica’ i ja sam to ozbiljno shvatio. Bilo je veče kada sam odveden u trgovačku kuću – skinuo sam svoju seljačku odjeću, okupali su me i dobio sam kratke pantalone, kaput, košulju i cipele. Ujutru u radnji sam dobio i bijeli mantil. Kad je u radnju ušao moj otac i vidio kako izgledam on je strašno zaplakao. To je za mene bilo iznenađenje – on, strog čovjek od skoro dva metra, se tako nježno ponio.
Na zanatu sam radio sve moguće poslove. Svakog radnog dana sam prvo morao da izglancam sve cipele, išmirglam šporet, pripremim drva i ugalj za potpalu u kuhinji i u sobama sa kaljevim pećima, te da sve oprašim i pometem pod. Onda sam hranio oko 200 pilića.
Zatim sam morao da natovarim i do 500 kilograma robe iz magacina u kolica koja sam vukao kroz grad u dućan kao dopunu za prodatu robu. Nosio sam i vreće kafe, brašna i pirinča, teške 50-60 kilograma, na sprat i sa sprata u magacin. Svakodnevno sam takođe vukao prodatu robu kupcima u Solanu, Kreku pa čak i u Bukinje, deset kilometara daleko od dućana. Bližim mušterijama sam raznosio robu u velikoj korpi. Od mušterija sam dobijao tringelt (oko 2 dinara), koji sam odmah morao da predam gazdi jer nisam smio da imam svoj novac, ‘da se ne pokvarim.’ Kada sam završio zanat on mi je dao sve te pare.
U to vrijeme u sličnom položaju kao i ja bili su svi šegrti. Najveći broj ih je bježao sa zanata zbog nepodnošljivih uslova. Jedina razlika između mene i mojih vršnjaka na sličnim zanatima je bila u tome što sam ja imao privilegiju da se hranim iz gazdine kuhinje i što sam uvijek bio pristojno obučen.
Obično sam radio od 5 ujutru do 11 uveče i jako mi je teško padalo nespavanje. Jednom godišnje, ‘na Duhove’, u junu mjesecu, 3 dana sam išao kući u Brijest gdje sam se odmarao. Ponekad sam išao u gazdinu vikend-kuću na Sprečanski Kiseljak i tu sam se odmarao i kupao na rijeci Spreči. Nedjeljom sam dobijao 2 dinara da u 2 sata odem u kino u hotel Bristol. Kad bih napravio neku grešku na poslu dobijao sam zabranu odlaska u kino od 15-30 dana.
Skoro svakodnevno sam bio šamaran, udaran pesnicama do krvarenja, te vučen za uši, najviše od dvojice kalfi (slobodnih šegrta). Najveće batine sam dobijao zbog uginulih pilića koji su se međusobno tukli zbog nedostatka kreča, a oni su mislili da sam ja bio kriv za njihovo uginuće.
Gazdarica Zanika (Jovanka) je jednom prilikom razbila tanjir o moju glavu, govoreći “Majku ti tvoju seljačku, ti hoćeš da nas otruješ.” To se desilo kada je kontrolisala oprano suđe koje sam ja prao u tri vode – u toploj vodi sa sodom, onda u mlakoj vodi, i na kraju u hladnoj vodi. Uzela je jedan tanjir, prinela ga prema svjetlu i povukla prstom, pa se pojavila i mrlja-masnica.
Gazdina ćerka Mira i njen suprug Ljubomir su me često tukli do krvi zbog nedovoljno izglancanih cipela, koje su oni mjenjali više puta dnevno.
Jednom prilikom, negdje u trećoj godini šegrtovanja, došla mi je iznenada u radnju majka Savka. Kada me je ugledala primijetila je natekle uši od batina i vučenja, zaplakala je i pitala me je ‘Šta je to?’ Ja sam rekao sam da su to ‘zaušnjaci,’ a ona mi je odgovorila ‘Majka zna šta su zaušnjaci… to je od batina… napusti ovo i bježi odavde.’ Ja sam joj rekao da sam obećao ocu da ću izdržati do kraja, i tako je i bilo.
Kada su 1941. Tuzlu okupirali Nijemci i ustaše, počela su hapšenja Jevreja, Srba, Cigana, predratnih komunista i viđenijih ljudi. Gazda Jovan je čuo za više takvih slučajeva, pa je, kao ugledni Srbin, politički vrlo aktivan pre rata, očekivao da i njega uhapse. Jedno jutro kada sam po običaju ustao u 5 sati i počeo da obavljam moje redovne zadatke, na ulaznoj kapiji sam vidio desetak ustaša, koje su, posle pretresa čitave kuće, odvele gazdu u tuzlanski zatvor, ‘Štok’.
Ja sam mu tamo svakodnevno donosio hranu, a dolazeći do kapije zatvora čuo sam jauke zatvorenika i svakodnevno gledao kako rodbini zatvorenih predaju njihovo krvavo rublje. Bio sam čak prisutan kada je strijeljan Enver Šiljak, poznati komunista i čuo njegove poslednje riječi koje su veličale komunizam – kasnije je proglašen za narodnog heroja. Gazdu u zatvoru nisu maltretirali i mučili jer je imao zaštitu badže koji je bio uticajni pripadnik ustaškog pokreta, ali je mjesec dana kasnije poslat u Jasenovac. Na željezničkoj stanici ga je ispratilo oko 5,000 Muslimana, a on je tom prilikom održao govor i rekao da će ustaše platiti za sve što čine.
Početkom okupacije 1941. glavni komandant Tuzle, njemački pukovnik, je zbog nestašice stanova, oduzeo gornji sprat gazdine kuće i tu se uselio sa njegovim podoficirom. Svako jutro sam kao najmlađi čistio obuću, a podoficir je glancao čizme pukovniku. Tada je već bio napadnut Sovjetski Savez i ovaj podoficir bi svako jutro donosio svježe njemačke novine i pokazivao mi strelice na karti kako Nijemci napreduju u Rusiji. Jedno jutro mi je rekao na njemačkom ‘Za sedam dana Moskva pada, a za mjesec dana Rusija.’ A ja sam na to rekao “Moskao NO kaput – Rusland NO kaput.” On je uhvatio pištolj i naredio mi – ‘Raus’ (Napolje)!
Gazdina žena Zanika, i sama Njemica, iskoristila je prisustvo ovog njemačkog pukovnika u kući, koji je za ogromnu sumu novca u zlatu pustio gazdu Jovana iz logora. Gazda je odmah otišao u Beograd, i doživio je duboku starost od 93 godine.
Na zanatu sam proveo tri godine, od juna 1938. do jula 1941, doživljavajući teška poniženja. Po rasnim zakonima koji su odmah uvedeni u NDH u srpske i jevrejske radnje postavljeni su fašistički komesari, pa sam jula 1941. otpušten sa zanata i vratio se kući u Brijest.
U sledećem broju: Drugi svjetski rat na Majevici
