Сматра се да је гајење голубова старо две хиљаде година, а ова врста птица спада у групу најинтелигентнијих. Голубарством се у Србији бави око двадесет хиљада одгајивача ради очувања посебних врста и такмичења. Док се једни одгајивачи диче естетском лепотом љубимаца, други се баве спортским гранама, јер су спортски голубови познати као летачи, високолетачи, превртачи и писмоноше. Недавно смо били сведоци трагичног догађаја у Аргентини, где су голубови писмоноше страдали, јер је откривена група кријумчара који су их користили за пренос дроге…
И дан-данас, премда је наука напредовала, људи још не знају са сигурношћу како се голуб оријентише и како нађе пут до своје куће, па чак и на растојањима као што су пут од Јапана до Француске. Голубови летачи се одвозе на полазну тачку за такмичење, при том их њихови власници не прате. Сваки голуб има алку са бројем и када се сви такмичарски голубови пусте у исто време, њихов се лет прати преко компјутера и побеђује онај голуб који се први врати својој кући.
Голубари су посебни људи
Када се говори о нашим људима расутим по свету, обично се истиче њихов успех у каријери и породици. Овога лета, срела сам породицу која живи на Златној обали Аустралије и која, поред свих породичних успеха, радости и проблема, чим ујутру отвори очи, прво обиђе своје кавезе. Да, породица Марић, а пре свега глава породице Горан Марић, брине о својим голубовима.
И поред чуда са овом интелигентном птицом, ипак је веома занимљиво како је тзв. српски високолетач доспео на тако удаљени континент. Горан је започео свој голубарски хоби још као петогодишњи дечак у свом родном месту у Босни. Са својом супругом се за време последњег рата прво иселио у Србију, па их је емиграција одвела у Беч, док се пред крај 1994. године нису запутили у далеку Аустралију. Ту су подигли сина и кћерку, који су веома успешни спортисти и студенти на факултетима Квинсленда. Поред својих редовних послова, свој марљиви рад на узгајању голубова, високолетача, започели су 2002.
Горан каже да је наш српски голуб, српски високолетач, дошао на аустралијски континент још са првим српским досељеницима и та се традиција доношења голубова наставила. Трагајући за добрим и директним примерцима, обишао је скоро целу Аустралију и завирио у већину добрих кавеза, одакле је набавио и своје почетно јато од свега седам голубова. „Имао сам визију да спојим љубитеље српског голуба широм света у једну организацију која би била директно припојена Савезу Србије. Прво сам основао интернет страницу www.srpskivisokoletac.com/nova преко које сам успео спојити многе људе, како из дијаспоре, тако и из Србије.“
Затим је уз помоћ других голубара у Аустралији, организовао клуб Уједињени клуб српски високолетач Аустралија и успео да га уз помоћ голубара у Србији припоји Савезу Србије као први клуб из дијаспоре, заведен под бројем 306, под којим и данас постоји и функционише.
Српски високолетач изнад Златне обале Аустралије
Био је потребан велики рад и упорност да се јаком селекцијом направе птице које ће опстајати на аустралијском небу. Квинсленд је веома тешко подручје за нашег голуба због наглих промена времена, јаких олуја, снажних ваздушних струјања и великог броја грабљивица. Ипак, такмичења су организована и поред тешких услова. Такмичења високолетача се састоје у томе да се голубови пусте у исто време и мери се дужина кружног лета, а побеђује онај голуб који оствари најдужи лет. У Србији се са високолетачима постижу и резултати од 15 сати непрекидног лета.
„После десетогодишњег упорног покушавања, успео сам да направим и први, а колико знам и једини резултат са седам птица у Аустралији, а по правилнику Голубарског савеза Србије.”
Оно што смо сазнали од супруге Душе је и да Горан врло лепо пева. Шта онда друго рећи, осим да се дух наших људи уздиже високо и тамо где су буре и олује најјаче. Тамо, где се питоми голубови боре са дивљим Пацификом.
Снежана Ивковић
