Разговарам са Владимиром – Владом Пишталом, једним од најзначајнијих савремених српских писаца, који је недавно допутовао у Аустралију као гост Црногорског друштва “Његош” из Мелбурна. Нама, у Аустралији, добро познат по романима “Миленијум у Београду”, “Венеција” и “Тесла портрет међу маскама“, за које је награђен низом престижних литерарних признања попут Нинове награде, Награде библиотеке Србије и Кочићеве награде, писац се, на изузетно посећеној књижевној вечери одржаној 13. 04. 2018. у просторијама Црногорског друштва “Његош”, представио и својим новим романом – “Сунце овог дана“.
– Успели смо, најзад, да те доведемо међу нас антиподе, у овај наш “Шијанов аутобус“ од емиграције. И како ти се чини ?
Свиђа ми се. То је у великом делу заслуга домаћина, који су се стварно потрудили. Идем по Мелбурну са бележницом у руци, бележим, гледам. Причам са новим људима. Играо сам се са Вонгаровим дингосом. Линда се зове. Ваљда ће од тога испасти неки путопис. У даљинама постоје снажне фреквенције које су подешене на ЈА. Љубавничко наше и страно желе да употпуне једно друго и да надмудре случајност рођења… Свиђа ми се израз down under, Аустралија је као неки обрнути свет, са друге стране глобуса, овде је јесен кад је код нас пролеће, вода се обрће другачије у славини, постоје животиње које нигде не постоје, као Алиса са друге стране огледала.
– Романи су ти награђивани, преведени на више од двадесет језика. У Америци, где живиш и радиш као универзитетски професор, роман о Тесли постигао је треће издање.
Сви ми који живимо ван земље имамо обавезу да пропагирамо своју културу. Драго ми је да су у Америци изашла три издања мог романа о Тесли, поготово што, као што знате, у Америци на преводе са СВИХ језика света отпада три посто њихове штампане продукције. Утолико је тај успех већи.
– Претпостављам да ти је у животу, огроман део којег си посветио књижевности, највеће признање улазак у читанке.
Наш песник Чарлс Симић, емигрант, као и многи од нас, је рекао да га је све у животу изненадило. Тако је било и са тим читанкама.
– И како је то било? Да ли као кад лелуја крошња дрвета познања ?
Па прихватиш те читанке као и многе ствари које су реалне. То што си ти лепо назвао лелујањем крошње дрвета познања дешава се понекад кад човек пише.
– “Сунце овог дана – Писмо Андрићу” твој је најновији роман. Писан је у епистоларној форми, дакле форми писма, која у себи попут контрапункта, хармонично, сједињује књижевни али и филозофски дискурс. У њему водиш дијалог са Андрићем, па и полемику са његовим савременицима, немалим бројем његових критичара, дакле браниш Андрића својом “уметничком адвокатуром”. Том својом одмереном, аргументованом и вештом али опет, поетичном и дубоко књижевном одбраном откриваш нам истинско лице нобеловца. Сунце је у наслову. Осећао сам ту топлину окрепљујућег сунца док сам читао твој роман. Вероватно због Боростанковићевског и Андрићевског и, додао бих, Пишталово поштовање према страсти. Какво је то сунце Владо и какав поглед на Андрића даје овај роман?
Мислим да је Андрић пао у процеп неразумевања који се наизглед састојао од самих похвала. Многи су га хвалили да не би морали да га проучавају. Ово је једна дионизијска интерпретација Андрића. Андрић је, баш као и Бора Станковић, имао огромно поштовање према страсти, једно од највећих у нашој литератури. Био је писац младости, сиротиње, еманципације, унутрашњег света. Мислио је да факти без психологије ништа не значе. Био је тајни медитеранац, тајни еротоман, тајни песник. Говорио је да ирационално и ствара и разара а разум при томе само помаже.
– Овом уметничком реконструкцијом Андрића, опет попут контрапункта, реконструишеш и себе као писца у мелодије које хармонично обитавају једна поред друге. То је једна другачија књига од свега што је о Андрићу до сада написано, један жанровски лавиринт али и један значајан корак у перцепцији српске књижевности.
Андрић је превазилазио перцептивну моћ своје средине. Професори су га усивили. Време је да му вратимо боју. Време је за ново читање. У овој књизи описујем једног топлијег, разигранијег, интимнијег Андрића. По мом мишљењу он уопште није конвенционални реалиста. По сопственом признању, Андрић није владао својом способношћу запажања. Понављао је да у уметности нема реда, да је марљивост утеха недаровитих писаца и да нема вољне радње која води до поезије. Стално је упадао у имагинарне односе са људима и откривао нова физичка својства ствари. Једном нам је говорио о пролазним привиђењима која називамо светом око себе а други пут о различитим видовима људске варке, коју сматрамо стварношћу. Као и други Анрићеви читаоци, ја сам се увек чудио како је он уопште успевао да нациља ту своју реалност, где свака ствар утиче на сваку другу, где је свет димензиониран ударцима нашег пулса, а људско око није само пријемник него и пројектор?
Андрић није веровао да су ствари само оно што јесу (то је најмањи заједнички именитељ стварности) већ су и оно на шта миришу, ка чему су пошле, чију светлост рефлектују. И према чему гестикулирају! Како ствари могу да гестикулирају? Ствари не могу. Али енергије испод њих стално гестикулирају. Невидљиве енергије су лампе испод ствари. Оне преобасјавају свет. Оне се гасе на једном месту а пале на другом. По Андрићу, књижевност одражава управо то што се непрестано надима, миче, дише и тресе, светлуца, звони, лелуја, под материјом. Оно што нестане кад човек умре и кад стане сат.
– У роману помињеш Андрићев осећај незадовољства самим собом и окружењем. Пишеш о одсјајима Андрићевог али и нашег света и времена. Кажеш да смо “охрабрени да наслутимо да се видљивост једних ствари одржава по цијену невидљивости других. Описујеш ово данашње време пропагандне киклопизације чији је задатак да емоцијама запречи мисао. Шта те највише погађа у времену у којем живимо?
Постоји стилска фигура која се зове синегдоха. Ту део стоји за целину. Кад се каже једра за бродове или пушке за војнике то је синегдоха. Људи говоре једни другима: Ти си црна кожа. Ти си деколте. Ти си седа коса. Људи су рашчеречени парцијалном перцепцијом, која потпуну перцепцију спречава. Синегдоха је идеалан пропагандни инструмент. Андрић, антиколонијалист, се борио против парцијалне перцепције. Настојао је да ниједан човек (ни култура) не остане невидљиви човек. Свакоме кога је описао опрао је ноге чином великог разумевања.
– Андрићев идентитет и универзалност. Однос према Србима, Хрватима, Муслиманима. Где је Андрић бежао од наше мрачне туге словенске?
Још једном, настојао је да свакога разуме онако како сваки човек сам себе разуме изнутра. Могао је много тога да разуме. Имао је оргуљашки ум. Говорио је да су подсмевачи ретко у праву, пре свега зато што им недостаје маште која је неопходна за разумевање. Андрић је за себе говорио да је песимист у служби живота. Посезао је за утехом филозофије. Уживао је у многострукости. По њему, Његош је био варвар међу кнезовима и кнез међу варварима. Његов фра Серафин је напола фратар међу Турцима и напола Турчин међу фратрима. Хераклит је тврдио да су супротности корисне и да се најдивнија хармонија рађа из неслагања. Свет је амбиграм. Андрићева илузорна хармонија постојала је само кроз контрапункт. Лаза Костић је то назвао укрштањем, песничком филозофијом, филозофском песмом.
– Ајде да причамо о Младој Босни. У шта је Гаврило пуцао ?
Пуцао је у касте. У чињеницу да је његов отац у двадесетом веку био кмет исто као што би био у шеснаестом веку. Морао је да даје део воћа и жита и да одређени број дана ради на спахијином имању. То се звало хизмет и хак. Снага ланца је у најслабијој карици. У Аустро Угарској најслабија карика је било нерешено феудално аграрно питање.
– Лако је Андрићу?
Андрић је мислио да ничему што постоји није лако, ни биљкама, ни животињама, ни раји, ни везирима, ни конзулима, ни султанима. Ни ђаволу није лако. Мора да није лако ни онима који мисле да је Андрићу “лако” јер им је бог ускратио срце неопходно за разумевање књижевности.
– Шта мислиш, шта би Андрић рекао о Сунцу овог дана?
Он је био антиколонијалиста а ми живимо у времену неоколонијализма. Са друге стране ништа га ово не би зачудило. Он није био политички наиван. Пишући о Његошу приметио је да чим се човек мало опусти према некој од великих сила, она почиње да издаје наређења. Бити љубазан а чврст, тај савет је лакше изрећи него послушати. Веровао је да су независност и оригиналност иста ствар. Видети свет својим очима, то је хтео. Наочари су бечке очи су наше. У томе је смисао сопствене културе.
– Предстоји гостовање у Сиднеју 20. 04. 2018. у Конзулату Републике Србије а одмах потом 21. 04. 2018. поново у Мелбурну, у сали црквеношколске општине Света Тројица на адреси 1 Noel Street, East Brunswick. Већ следећег дана напушташ Аустралију, надам се једва чекајући да новостечена искуства поделиш са пријатељима, јер то и јесте сврха путовања, зар не?
Већ сам рекао да је добро кад човека све у животу изненади. Мене је пријатно изненадило ово путовање у Аустралију.
– Владо, хвала на указаној пажњи и времену.
Хвала вама!
Разговарао: Петар Пјешивац
Фото: Тиби Флора
