Razgovaram sa Vladimirom – Vladom Pištalom, jednim od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, koji je nedavno doputovao u Australiju kao gost Crnogorskog društva “Njegoš” iz Melburna. Nama, u Australiji, dobro poznat po romanima “Milenijum u Beogradu”, “Venecija” i “Tesla portret među maskama“, za koje je nagrađen nizom prestižnih literarnih priznanja poput Ninove nagrade, Nagrade biblioteke Srbije i Kočićeve nagrade, pisac se, na izuzetno posećenoj književnoj večeri održanoj 13. 04. 2018. u prostorijama Crnogorskog društva “Njegoš”, predstavio i svojim novim romanom – “Sunce ovog dana“.
– Uspeli smo, najzad, da te dovedemo među nas antipode, u ovaj naš “Šijanov autobus“ od emigracije. I kako ti se čini ?
Sviđa mi se. To je u velikom delu zasluga domaćina, koji su se stvarno potrudili. Idem po Melburnu sa beležnicom u ruci, beležim, gledam. Pričam sa novim ljudima. Igrao sam se sa Vongarovim dingosom. Linda se zove. Valjda će od toga ispasti neki putopis. U daljinama postoje snažne frekvencije koje su podešene na JA. Ljubavničko naše i strano žele da upotpune jedno drugo i da nadmudre slučajnost rođenja… Sviđa mi se izraz down under, Australija je kao neki obrnuti svet, sa druge strane globusa, ovde je jesen kad je kod nas proleće, voda se obrće drugačije u slavini, postoje životinje koje nigde ne postoje, kao Alisa sa druge strane ogledala.
– Romani su ti nagrađivani, prevedeni na više od dvadeset jezika. U Americi, gde živiš i radiš kao univerzitetski profesor, roman o Tesli postigao je treće izdanje.
Svi mi koji živimo van zemlje imamo obavezu da propagiramo svoju kulturu. Drago mi je da su u Americi izašla tri izdanja mog romana o Tesli, pogotovo što, kao što znate, u Americi na prevode sa SVIH jezika sveta otpada tri posto njihove štampane produkcije. Utoliko je taj uspeh veći.
– Pretpostavljam da ti je u životu, ogroman deo kojeg si posvetio književnosti, najveće priznanje ulazak u čitanke.
Naš pesnik Čarls Simić, emigrant, kao i mnogi od nas, je rekao da ga je sve u životu iznenadilo. Tako je bilo i sa tim čitankama.
– I kako je to bilo? Da li kao kad leluja krošnja drveta poznanja ?
Pa prihvatiš te čitanke kao i mnoge stvari koje su realne. To što si ti lepo nazvao lelujanjem krošnje drveta poznanja dešava se ponekad kad čovek piše.
– “Sunce ovog dana – Pismo Andriću” tvoj je najnoviji roman. Pisan je u epistolarnoj formi, dakle formi pisma, koja u sebi poput kontrapunkta, harmonično, sjedinjuje književni ali i filozofski diskurs. U njemu vodiš dijalog sa Andrićem, pa i polemiku sa njegovim savremenicima, nemalim brojem njegovih kritičara, dakle braniš Andrića svojom “umetničkom advokaturom”. Tom svojom odmerenom, argumentovanom i veštom ali opet, poetičnom i duboko književnom odbranom otkrivaš nam istinsko lice nobelovca. Sunce je u naslovu. Osećao sam tu toplinu okrepljujućeg sunca dok sam čitao tvoj roman. Verovatno zbog Borostankovićevskog i Andrićevskog i, dodao bih, Pištalovo poštovanje prema strasti. Kakvo je to sunce Vlado i kakav pogled na Andrića daje ovaj roman?
Mislim da je Andrić pao u procep nerazumevanja koji se naizgled sastojao od samih pohvala. Mnogi su ga hvalili da ne bi morali da ga proučavaju. Ovo je jedna dionizijska interpretacija Andrića. Andrić je, baš kao i Bora Stanković, imao ogromno poštovanje prema strasti, jedno od najvećih u našoj literaturi. Bio je pisac mladosti, sirotinje, emancipacije, unutrašnjeg sveta. Mislio je da fakti bez psihologije ništa ne znače. Bio je tajni mediteranac, tajni erotoman, tajni pesnik. Govorio je da iracionalno i stvara i razara a razum pri tome samo pomaže.
– Ovom umetničkom rekonstrukcijom Andrića, opet poput kontrapunkta, rekonstruišeš i sebe kao pisca u melodije koje harmonično obitavaju jedna pored druge. To je jedna drugačija knjiga od svega što je o Andriću do sada napisano, jedan žanrovski lavirint ali i jedan značajan korak u percepciji srpske književnosti.
Andrić je prevazilazio perceptivnu moć svoje sredine. Profesori su ga usivili. Vreme je da mu vratimo boju. Vreme je za novo čitanje. U ovoj knjizi opisujem jednog toplijeg, razigranijeg, intimnijeg Andrića. Po mom mišljenju on uopšte nije konvencionalni realista. Po sopstvenom priznanju, Andrić nije vladao svojom sposobnošću zapažanja. Ponavljao je da u umetnosti nema reda, da je marljivost uteha nedarovitih pisaca i da nema voljne radnje koja vodi do poezije. Stalno je upadao u imaginarne odnose sa ljudima i otkrivao nova fizička svojstva stvari. Jednom nam je govorio o prolaznim priviđenjima koja nazivamo svetom oko sebe a drugi put o različitim vidovima ljudske varke, koju smatramo stvarnošću. Kao i drugi Anrićevi čitaoci, ja sam se uvek čudio kako je on uopšte uspevao da nacilja tu svoju realnost, gde svaka stvar utiče na svaku drugu, gde je svet dimenzioniran udarcima našeg pulsa, a ljudsko oko nije samo prijemnik nego i projektor?
Andrić nije verovao da su stvari samo ono što jesu (to je najmanji zajednički imenitelj stvarnosti) već su i ono na šta mirišu, ka čemu su pošle, čiju svetlost reflektuju. I prema čemu gestikuliraju! Kako stvari mogu da gestikuliraju? Stvari ne mogu. Ali energije ispod njih stalno gestikuliraju. Nevidljive energije su lampe ispod stvari. One preobasjavaju svet. One se gase na jednom mestu a pale na drugom. Po Andriću, književnost odražava upravo to što se neprestano nadima, miče, diše i trese, svetluca, zvoni, leluja, pod materijom. Ono što nestane kad čovek umre i kad stane sat.
– U romanu pominješ Andrićev osećaj nezadovoljstva samim sobom i okruženjem. Pišeš o odsjajima Andrićevog ali i našeg sveta i vremena. Kažeš da smo “ohrabreni da naslutimo da se vidljivost jednih stvari održava po cijenu nevidljivosti drugih. Opisuješ ovo današnje vreme propagandne kiklopizacije čiji je zadatak da emocijama zapreči misao. Šta te najviše pogađa u vremenu u kojem živimo?
Postoji stilska figura koja se zove sinegdoha. Tu deo stoji za celinu. Kad se kaže jedra za brodove ili puške za vojnike to je sinegdoha. Ljudi govore jedni drugima: Ti si crna koža. Ti si dekolte. Ti si seda kosa. Ljudi su raščerečeni parcijalnom percepcijom, koja potpunu percepciju sprečava. Sinegdoha je idealan propagandni instrument. Andrić, antikolonijalist, se borio protiv parcijalne percepcije. Nastojao je da nijedan čovek (ni kultura) ne ostane nevidljivi čovek. Svakome koga je opisao oprao je noge činom velikog razumevanja.
– Andrićev identitet i univerzalnost. Odnos prema Srbima, Hrvatima, Muslimanima. Gde je Andrić bežao od naše mračne tuge slovenske?
Još jednom, nastojao je da svakoga razume onako kako svaki čovek sam sebe razume iznutra. Mogao je mnogo toga da razume. Imao je orguljaški um. Govorio je da su podsmevači retko u pravu, pre svega zato što im nedostaje mašte koja je neophodna za razumevanje. Andrić je za sebe govorio da je pesimist u službi života. Posezao je za utehom filozofije. Uživao je u mnogostrukosti. Po njemu, Njegoš je bio varvar među knezovima i knez među varvarima. Njegov fra Serafin je napola fratar među Turcima i napola Turčin među fratrima. Heraklit je tvrdio da su suprotnosti korisne i da se najdivnija harmonija rađa iz neslaganja. Svet je ambigram. Andrićeva iluzorna harmonija postojala je samo kroz kontrapunkt. Laza Kostić je to nazvao ukrštanjem, pesničkom filozofijom, filozofskom pesmom.
– Ajde da pričamo o Mladoj Bosni. U šta je Gavrilo pucao ?
Pucao je u kaste. U činjenicu da je njegov otac u dvadesetom veku bio kmet isto kao što bi bio u šesnaestom veku. Morao je da daje deo voća i žita i da određeni broj dana radi na spahijinom imanju. To se zvalo hizmet i hak. Snaga lanca je u najslabijoj karici. U Austro Ugarskoj najslabija karika je bilo nerešeno feudalno agrarno pitanje.
– Lako je Andriću?
Andrić je mislio da ničemu što postoji nije lako, ni biljkama, ni životinjama, ni raji, ni vezirima, ni konzulima, ni sultanima. Ni đavolu nije lako. Mora da nije lako ni onima koji misle da je Andriću “lako” jer im je bog uskratio srce neophodno za razumevanje književnosti.
– Šta misliš, šta bi Andrić rekao o Suncu ovog dana?
On je bio antikolonijalista a mi živimo u vremenu neokolonijalizma. Sa druge strane ništa ga ovo ne bi začudilo. On nije bio politički naivan. Pišući o Njegošu primetio je da čim se čovek malo opusti prema nekoj od velikih sila, ona počinje da izdaje naređenja. Biti ljubazan a čvrst, taj savet je lakše izreći nego poslušati. Verovao je da su nezavisnost i originalnost ista stvar. Videti svet svojim očima, to je hteo. Naočari su bečke oči su naše. U tome je smisao sopstvene kulture.
– Predstoji gostovanje u Sidneju 20. 04. 2018. u Konzulatu Republike Srbije a odmah potom 21. 04. 2018. ponovo u Melburnu, u sali crkvenoškolske opštine Sveta Trojica na adresi 1 Noel Street, East Brunswick. Već sledećeg dana napuštaš Australiju, nadam se jedva čekajući da novostečena iskustva podeliš sa prijateljima, jer to i jeste svrha putovanja, zar ne?
Već sam rekao da je dobro kad čoveka sve u životu iznenadi. Mene je prijatno iznenadilo ovo putovanje u Australiju.
– Vlado, hvala na ukazanoj pažnji i vremenu.
Hvala vama!
Razgovarao: Petar Pješivac
Foto: Tibi Flora
