Од маја ове године Српска књижевна заједница у Аустралији богатија је за још једну збирку пјесама, поетесе из Перта, Радмиле Мијатовић. Књига изабраних пјесама насталих у периоду од 1938 – 2016 године је пресјек пјесничког опуса врло плодне ауторке, која од своје ране младости пише поезију и поетску прозу. Радмила потиче из старе Београдске књижарско – издавачке породице Благојевић, па није чудно што је у свакодневном окружењу с књигама почела да исказује склоност ка лијепој писаној ријечи.
Далеке 1974. године са породицом и четверо дјеце емигрирала је у Аустралију. Понесена носталгијом за родним крајем наставља да пише и активно учествује у културном животу Срба у Аустралији. Дуго година Радмила је за српску дјецу организовала школе српског језика, уређивала и издавала значајне новине о животу и раду српске дијаспоре. Запамћена је и као претеча радијског програма на српском језику. Сво вријеме је била активна и у српским црквеним општинама гдје је прикупљала књиге и водила библиотеку. Радмила Мијатовић и сада је значајно активна у културним круговима Срба у Перту, гдје са члановима књижевног клуба „Саборник“, чији је предсједник, организује традиционалне Књижевне вечери и музичке рецитале.
Листајући странице најновије Радмилине књиге, читалац се не може отети утиску да у рукама држи хронологију српских печалбара и упита које свако од нас поставља у друговању с лијепом писаном ријечи написаној двадесет хиљада километара далеко од родног краја. Десетине људских судбина стало је између корица ове графички лијепо уређене књиге.
Носталгија за младошћу, Београдом и натчовјечанска битка са недаћама живота у новом, ни мало једноставном окружењу, одредиле су пјеснички правац ауторке, који и након полувјековног пјесничког жара нији утихнуо.
Као савременик многих промјена и догађања у отаџбини и српском расејању, пјесникиња се није либила да поставља питања и прејудицира одговоре на многе животне теме. Чак и за многобројне унуке нашло се мјеста у њеним стиховима. Задовољство што ће неки од њих наставити бакиним књижевним путевима, само је потврда шта се са ентузијазмом и љубављу може постићи у животу, ако се то жели.
Читајући ову збирку сазнајемо да је поетеса, Радмила Мијатовић, заиста, успјела да напише дивне риме и уђе у срце својих читалаца. Наредне двије пјесме предочиће вам бескрајне домете њене лирске осебујности:
А В А Л А
Авало мајко, Авало земљо,
Далеко оста иза нас
Висина твоја, зелене шуме,
Само су снови сад…
Птице певају дирљиве песме.
Мермерне виле чувају гробље
Војника који имена нема…
И уз њега – сво наше робље…
Сећање моје,
Авало дична
Бледи понекад,
Понекад букне!
Па сузе теку,
Што сам далеко…
А срце моје,
Хоће да пукне….
А ти си нема….
ЛАКО ЈЕ НЕКОМЕ
Лако је некоме да се разбацује
Са имањем, новцем или милостињом,
Кад им стомак пун је и џепови исто
И никада нису били сиротињом.
И не знају како гладан стомак крчи
И несвест те хвата и руке ти хладне
И како си плачан и излаз не видиш,
Кад су ти мисли а и жеље јадне..
Како скромно желиш, само кору хлеба
И мрзиш поштара јер рачуне носи
А ти немаш пара да прехраниш децу…
Али као мајка, спремна и да проси..
Лако је некоме да чистоћу воли
Ал кад немаш хлеба, сапун ти не треба,
Само голи живот – од данас, до сутра
Само да преживиш, уз сув окрај хлеба.
Ципеле са рупама и чарапе исто,
Са џемпера висе конци и закрпе,
Ал топлотом тела једно друго греје
Загрљени тако иако глад трпе…
И зној ти не смрди и не смета беда
И сиромах воли иако је гладан
И љуби дечицу и загрли жену
И тако је богат – иако је јадан…
На крају осврта осјећам привелегију – што ми је припала част – да напишем неколико ријечи о нашој драгој Радмили Мијатовић и њеној новој збирки пјесама.
Миљан Ковачевић
