У овом кампу, од 1947. године до 1971. године, свој дом је пронашло више од триста хиљада миграната из Европе, рачунајући и Србе

Можда многи Аустралијанци не знају шта је Бонеџила, али зато велики број послератних миграната из Европе ће знати да вам каже шта им ово место значи. Чињенице кажу да је тренутно један од двадесет Аустралијанаца нечим везан за Бонеџилу, а историја говори да је то био највећи и најдужи по трајању мигрантни центар и прихвалиште људи наког Другог светског рата, који је икада постојао у Аустралији.

„Југославс“ и други народи

Ове године навршава се 50 година од како је мигрантски и тренинг центар надомак градића Водонга у Викторији, затворен. Влада Аустралије је отворила ово место како би прихватила досељенике протеране из Европе, јер су тада сматрали да им је потребно да се повећа аустралијска популација и како би се радило на изградњи. Првобитни план је био да се прихвати минимум дванаест хиљада избеглица годишње, а од момента када је отворен у новембру  1947. године, па све до 1971. године ,када је затворен, кроз Бонеџилу је прошло више од 300.000 миграната. Све су то махом били људи из не енглеског говорног подручја, из Југоисточне Европе, са податком да је од укупног броја људи који су се ту  настанили, око 50 одсто су то били Пољаци и народ из бивше Југославије, укључујући и Србе. Тада их нико није звао тим именом, већ су њих, као и остале људе из бивше Југославије, једноставно називали „Југославс“. Поред њих, у Бонеџилу су свакодневно пристизали Латвијци, Италијани, Грци а касније и Холанђани, Финци и остали европски народ. Енглези су имали привилегију да се насељавају на много урбанијим подручјима.

Транспортовани са докова Мелбурна возом до Бонеџиле, свако са по једним кофером у руци, сви су они били исти, са истом жељом – да после ратом разорене Европе, пронађу свој мир и нови дом. Зато се и сматра да је Бонеџила огромном броју избеглица у Аустралији, била прва кућа и уточиште среће и наде.  Данас у Аустралији живи око милион и по потомака миграната који су прошли кроз Бонеџилу.

Живот у дрвеним баракама

Првобитна намена Бонеџиле је била за потребе војске, а касније је проширен са још дрвених барака, на простору од 130 хектара, а које су постале домови миграната. Укупно је било изграђено 24 бараке, налик на камп кућице и у сваку је могло да стане 20 особа. Од самог почетка, мигранти, мушкарци и жене су били  у одвојеним просторијама, чак и иако су били супружници. Са основним условима за живот, заједничком кухињом и тоалетима, мигранти су имали и неколико рекреативних активности са обавезнима учењем енглеског језика. Имали су цркву, плесне вечери, а филмове су им приказивали два пута недељно.

Оно што је била највећа сврха овог кампа је да се придошли људе припреме за посао, који им је, иначе, био обећан. Њихово знање и радно искуство је било процењено од стране стручњака, а и поред тога што су неки од миграната били и факултетски образовани и за њих је био резервисан једино посао на грађевини,  у удаљеним рудницима или на фармама.

Оно што ставља велику мрљу на цео пројекат насељавања људи у Аустралији су две побуне миграната у Бонеџили, које су се десиле у два наврата – у јулу 1952. године и 1961. године. Мигранти су почели да изражавају незадовољство, јер и после неколико месеци проведених у Бонеџили, посао нису добијали. Са паролама „Хоћемо посао или назад у Европу“ и „Бонеџила, камп без наде“, ови протести су имали одјека и политика према њима је промењена.

Блок 19

Као највећи симбол послератне миграције у Аустралији, на месту некадашњег кампа Бонеџила, остала је само једна барака, тзв. Блок 19. Она је сада претворена у музеј, који сведочи о времену које је променило социјалну структуру Аустралије и животе стотине хиљада европских миграната. На улазу се налази и зид сећања са именима миграната, који су прошли кроз Бонеџилу. Многи наследници самоиницијативно долазе како би, са изложеним стварима, креветима, одећом из прошлости, осетили дух својих предака. У то име, они имају могућност да напишу нешто на цедуљицу које се постављају на посебном месту, а док шетају кроз просторије чују се жагор и гласови људи, па скоро да могу и да осете атмосферу која је тада владала.

Званично Блок 19 из мигранстког кампа Бонеџила је 1990. године стављен у државну заштиту од пропадања,  а 2007. године је уврштен на листу националне баштине Аустралије.  Блок 19 је отворен за јавност и за свакога ко жели да сазна нешто више о свом пореклу и доласку предака у Аустрали

Сања Мирић – Шакић

 Познати „др Карл“

Тешке послератне године осетила је и породица сада чувеног „др Карла“, који је у Аустралији познато лице из области науке.  Рођен је у Хелсинборгу, као Карл Свен Крузелницки, чији су родитељи Рина и Лудвиг били Пољаци, обоје преживели Холокауст. У жељи за бољим животом, његови родитељи одлучују да се укрцају на брод за Америку, али Карл је добио високу температуру, због чега су одустали од пута. Решени да покушају са следећим бродом, укрцали су се на један од  њих који је водио у Аустралију. Након дугог путовања, тадашњи петогодишњи Карл је стигао у Бонеџилу, где је његова породица остала три године. Наког тога су свој дом пронашли у Вулонгонгу. Карло је ту завршио факултет, а занимљива је чињеница да у време мигрирања, у кампу Бонеџила, његов отац Лудвиг је био један од најобразованијих досељеника са већ завршеним мастерсом.

Др Карл је и телевизијско лице, а недавно су и деца могла да га упознају као госта у дечјем шоу „Play school”, током недеље науке, где је најмлађима показивао занимљиве експерименте.

ПOЗИВ ЧИТАОЦИМА

Међу читаоцима „Српског Гласа“, сигурно има и оних који су живот у Аустралији започели у мигрантском кампу Бонеџила. На жалост, многи више нису са нама, али зато њихови потомци чувају успомене на своје претке , који су им омогућили бољи живот. Јавите нам се и поделите са нама и осталим читаоцима Ваше мигрантске приче  или сећања на Ваше најмилије. Контакт тел. су: (03) 9306 4100 и 0401 818 663. Можете нам и писати на емаил: info@srpskiglas.com.au а ми ћемо радо објавити Вашу причу.