U ovom kampu, od 1947. godine do 1971. godine, svoj dom je pronašlo više od trista hiljada migranata iz Evrope, računajući i Srbe

Možda mnogi Australijanci ne znaju šta je Bonedžila, ali zato veliki broj posleratnih migranata iz Evrope će znati da vam kaže šta im ovo mesto znači. Činjenice kažu da je trenutno jedan od dvadeset Australijanaca nečim vezan za Bonedžilu, a istorija govori da je to bio najveći i najduži po trajanju migrantni centar i prihvalište ljudi nakog Drugog svetskog rata, koji je ikada postojao u Australiji.

„Jugoslavs“ i drugi narodi

Ove godine navršava se 50 godina od kako je migrantski i trening centar nadomak gradića Vodonga u Viktoriji, zatvoren. Vlada Australije je otvorila ovo mesto kako bi prihvatila doseljenike proterane iz Evrope, jer su tada smatrali da im je potrebno da se poveća australijska populacija i kako bi se radilo na izgradnji. Prvobitni plan je bio da se prihvati minimum dvanaest hiljada izbeglica godišnje, a od momenta kada je otvoren u novembru  1947. godine, pa sve do 1971. godine ,kada je zatvoren, kroz Bonedžilu je prošlo više od 300.000 migranata. Sve su to mahom bili ljudi iz ne engleskog govornog područja, iz Jugoistočne Evrope, sa podatkom da je od ukupnog broja ljudi koji su se tu  nastanili, oko 50 odsto su to bili Poljaci i narod iz bivše Jugoslavije, uključujući i Srbe. Tada ih niko nije zvao tim imenom, već su njih, kao i ostale ljude iz bivše Jugoslavije, jednostavno nazivali „Jugoslavs“. Pored njih, u Bonedžilu su svakodnevno pristizali Latvijci, Italijani, Grci a kasnije i Holanđani, Finci i ostali evropski narod. Englezi su imali privilegiju da se naseljavaju na mnogo urbanijim područjima.

Transportovani sa dokova Melburna vozom do Bonedžile, svako sa po jednim koferom u ruci, svi su oni bili isti, sa istom željom – da posle ratom razorene Evrope, pronađu svoj mir i novi dom. Zato se i smatra da je Bonedžila ogromnom broju izbeglica u Australiji, bila prva kuća i utočište sreće i nade.  Danas u Australiji živi oko milion i po potomaka migranata koji su prošli kroz Bonedžilu.

Život u drvenim barakama

Prvobitna namena Bonedžile je bila za potrebe vojske, a kasnije je proširen sa još drvenih baraka, na prostoru od 130 hektara, a koje su postale domovi migranata. Ukupno je bilo izgrađeno 24 barake, nalik na kamp kućice i u svaku je moglo da stane 20 osoba. Od samog početka, migranti, muškarci i žene su bili  u odvojenim prostorijama, čak i iako su bili supružnici. Sa osnovnim uslovima za život, zajedničkom kuhinjom i toaletima, migranti su imali i nekoliko rekreativnih aktivnosti sa obaveznima učenjem engleskog jezika. Imali su crkvu, plesne večeri, a filmove su im prikazivali dva puta nedeljno.

Ono što je bila najveća svrha ovog kampa je da se pridošli ljude pripreme za posao, koji im je, inače, bio obećan. Njihovo znanje i radno iskustvo je bilo procenjeno od strane stručnjaka, a i pored toga što su neki od migranata bili i fakultetski obrazovani i za njih je bio rezervisan jedino posao na građevini,  u udaljenim rudnicima ili na farmama.

Ono što stavlja veliku mrlju na ceo projekat naseljavanja ljudi u Australiji su dve pobune migranata u Bonedžili, koje su se desile u dva navrata – u julu 1952. godine i 1961. godine. Migranti su počeli da izražavaju nezadovoljstvo, jer i posle nekoliko meseci provedenih u Bonedžili, posao nisu dobijali. Sa parolama „Hoćemo posao ili nazad u Evropu“ i „Bonedžila, kamp bez nade“, ovi protesti su imali odjeka i politika prema njima je promenjena.

Blok 19

Kao najveći simbol posleratne migracije u Australiji, na mestu nekadašnjeg kampa Bonedžila, ostala je samo jedna baraka, tzv. Blok 19. Ona je sada pretvorena u muzej, koji svedoči o vremenu koje je promenilo socijalnu strukturu Australije i živote stotine hiljada evropskih migranata. Na ulazu se nalazi i zid sećanja sa imenima migranata, koji su prošli kroz Bonedžilu. Mnogi naslednici samoinicijativno dolaze kako bi, sa izloženim stvarima, krevetima, odećom iz prošlosti, osetili duh svojih predaka. U to ime, oni imaju mogućnost da napišu nešto na ceduljicu koje se postavljaju na posebnom mestu, a dok šetaju kroz prostorije čuju se žagor i glasovi ljudi, pa skoro da mogu i da osete atmosferu koja je tada vladala.

Zvanično Blok 19 iz migranstkog kampa Bonedžila je 1990. godine stavljen u državnu zaštitu od propadanja,  a 2007. godine je uvršten na listu nacionalne baštine Australije.  Blok 19 je otvoren za javnost i za svakoga ko želi da sazna nešto više o svom poreklu i dolasku predaka u Australi

Sanja Mirić – Šakić

 Poznati „dr Karl“

Teške posleratne godine osetila je i porodica sada čuvenog „dr Karla“, koji je u Australiji poznato lice iz oblasti nauke.  Rođen je u Helsinborgu, kao Karl Sven Kruzelnicki, čiji su roditelji Rina i Ludvig bili Poljaci, oboje preživeli Holokaust. U želji za boljim životom, njegovi roditelji odlučuju da se ukrcaju na brod za Ameriku, ali Karl je dobio visoku temperaturu, zbog čega su odustali od puta. Rešeni da pokušaju sa sledećim brodom, ukrcali su se na jedan od  njih koji je vodio u Australiju. Nakon dugog putovanja, tadašnji petogodišnji Karl je stigao u Bonedžilu, gde je njegova porodica ostala tri godine. Nakog toga su svoj dom pronašli u Vulongongu. Karlo je tu završio fakultet, a zanimljiva je činjenica da u vreme migriranja, u kampu Bonedžila, njegov otac Ludvig je bio jedan od najobrazovanijih doseljenika sa već završenim mastersom.

Dr Karl je i televizijsko lice, a nedavno su i deca mogla da ga upoznaju kao gosta u dečjem šou „Play school”, tokom nedelje nauke, gde je najmlađima pokazivao zanimljive eksperimente.

POZIV ČITAOCIMA

Među čitaocima „Srpskog Glasa“, sigurno ima i onih koji su život u Australiji započeli u migrantskom kampu Bonedžila. Na žalost, mnogi više nisu sa nama, ali zato njihovi potomci čuvaju uspomene na svoje pretke , koji su im omogućili bolji život. Javite nam se i podelite sa nama i ostalim čitaocima Vaše migrantske priče  ili sećanja na Vaše najmilije. Kontakt tel. su: (03) 9306 4100 i 0401 818 663. Možete nam i pisati na email: info@srpskiglas.com.au a mi ćemo rado objaviti Vašu priču.