Зоран Кесић, за Српски глас говори о својој успешној телевизијској каријери, новом пројекту „24 минута“, који се емитује на ТВ Б92, Фајронт Републици, породици…

– Твој почетак везан је за Студио Б, где си радио као репортер Јутарњег програма. Нешто касније, започео си са емисијама хумористичког карактера. Да ли су почеци и неискуство изискивали више рада него данас, када већ иза себе имаш препознатљиву каријеру?
– Више рада није налагало неискуство, већ решеност да се искористи шанса која ми је указана. Када већ са 18 година добијеш посао, и то посао на телевизији, ваљда се подразумева да ћеш да даш све од себе да ту и останеш.
Ништа ми тада није било тешко, што због младости и ентузијазма, што због чињенице да ми је импоновало што сам део екипе која ствара тај јутарњи програм. Ни тада ни данас не могу да кажем за себе да сам нешто нарочито вредан. Али да умем да запнем када ми је до нечега заиста стало. То свакако.
– А хтео си да постанеш фудбалер?
– Хтео сам. И годинама сам тренирао фудбал. И постао сам фудбалер, додуше играо сам у нижим фудбалским лигама. Међутим, посао на телевизији одвукао ме је од фудбала и није ми жао због тога. Много сам бољи у овоме што радим, него у фудбалу.
– Освојио си, у младости, неколико награда на фестивалу филма у Суботици.
Да ли си покушао озбиљније да уђеш у глумачке воде?
– Никада се нисам бавио глумом, нити ми је то била жеља. И даље ме многи доживљавају као глумца из мени непознатих разлога. Поменуте награде сам освојио за режију кратких филмова и то на Југословенском фестивалу јефтиног филма у Суботици од 1997, до 2000. године. Била су то моја ауторска дела из фазе у којој сам се бавио снимањем и режијом документарних филмова. Желео сам да се озбиљније посветим редитељском послу, покушавао сам да упишем филмску и телевизијску режију на Факултету драмских уметности, али нисам успео.Можда је и боље што сам доживео.
– Фајронт република је била једна од најгледанијих емисија, по којој си постао препознатљив. Многи гледаоци су били разочарани када је прекинуто емитовање.
Да ли планираш да Фајронт републику вратиш из пензије?
– Можда у некој будућности, када не будем више знао шта ново да измислим и покренем, одлучим да вратим Фајронт Републику. До сада се нисам враћао емисијама које сам радио, јер увек мислим да је боље покренути нешто ново и ићи даље, него враћати се на старо и већ доживљено. Фајронт Република је имала свој леп животни век и мислим да је то заокружена целина на коју сам веома поносан. Нисам више ни ја тај човек који сам био у време снимања Фајронт Републике. Гледате нова Отворена Врата или Надреалисте… и уз дужно поштовање ауторима на труду и жељи, чињеница је да то није то.
„Све у своје време“ можда и није само фраза, већ и истина. Треба знати кад је време да се затвори кафана и оде кући.
– Да ли мислиш да је твој хумор схваћен на прави начин?
– Мислим да јесте. И захвалан сам на томе што већ годинама имам велику привилегију да радим оно што заиста волим, а да за то још будем и плаћен, неретко и хваљен. Наравно, није баш увек све тако блиставо. Имао сам недавно и период од више од две године без посла и примања. Требало је и то издржати и веровати у повратак. Ипак, тренуци очајања и самосажаљења нису толико интензивни као тренуци среће због остварења у послу који највише волим. И док се ови први дешавају, трудим се да говорим себи „сети се овога када будеш био срећан“. И ево, сећам се. Злу не требало.
– Почео си са емисијом „24 минута“, која је изазвала велику пажњу, па је приказивање прекинуто.
Онда се појавила твоја колумна и потписан је уговор за нову сезону. Шта се заправо десило?
– Заправо се десило ово што сам и написао у поменутој колумни. На два месеца сам се одрекао емисије због одлуке да се посветим жени и доласку на свет мог сина, мог првенца Андреја. Народ је помало параноичан па је
одмах посумњао у некакву цензуру или шта ти ја знам већ. Па чак и кад им јасно и гласно кажеш „људи, добио сам дете. Баш ме брига што вама недостаје емисија, кад будем био спреман да се посветим послу, биће емисије. Маните ме са вашим прохтевима, имам лепша и важнија посла од емисије“, народ и даље мисли да кријеш нешто. Сада када смо већ жена и ја успели да ухватимо ритам нашега Андреја и када све то лепо фукционише, имам
времена и за емисију. И сада ће је бити. Породица ми је на првом месту. Посао, слава и све што уз то иде су апсолутно маргинални у поређењу са тим.
– Емисију радиш заједно са њуз.нет екипом. Колико сарадња са њима мења твоју визију емисије?
– Сарадња са њуз.нет-ом је нешто најбоље што је могло да ми се догоди на професионалном плану. Мислим да смо се веома добро уклопили и срећан сам што сада имам тако квалитетну екипу уз себе. Без њуз.нет-а не би било „24 минута“. То је наш заједнички пројекат и знам да говорим у име целе екипе када кажем да смо веома поносни на оно што радимо.
– Да ли си замишљао реакцију председника Николића док си у емисији направио фазон са његовом сликом?
– Не размишљам о реакцијама људи које обрађујемо у нашим емисијама. Када бих о томе размишљао, вероватно би ми било толико смешно да не бих успео да останем прибран на оно што износим у емисији. Верујем
да је и председнику било смешно уколико је гледао ту епизоду.
– Емисију увек почињеш „разговором“ са Ољом Бећковић. Зашто си баш њу одабрао?
– Нисам је ја одабрао већ стицај околности. Наша емисија се „лепи“ на Утисак недеље и логично је било да емисију отворимо неком фором везаном зе оно што су гледаоци пре нас гледали. Да се пре нас емитује Сунђер Боб, сигурно бисмо се надовезали на њега. А овако, Оља Бећковић је колатерална штета термина емитовања наше емисије. Али мислим да њој не смета наше безазлено задиркивање. Сви смо у екипивелики поштоваоци Ољине емисије,па наше зезање није злонамерно.

– Вишегодишња прича или боље рећи бајка код нас се зове „слобода медија“. Колико си се ти као хуморист, неко ко поприлично уме да насмеје, али и испровоцира сујетне политичаре, сусретао са покушајима забране?
– До сада ни мало. Нико није покушао да утиче на оно што износимо у емисији и мислим да је управо зато наша емисија и тако добро прихваћена међу гледаоцима. Уосталом, што би неко нас цензурисао? Ми никога не
вређамо. Наш циљ је да забавимо, насмејемо људе. Нек цензуришу програме који вређају интелигенцију гледалаца, а не нас.
– Како би описао Србију?
-Србија? Највише је волим кад ми недостаје, што је у мом случају, прилично ретко.
– А српску политичку и културну сцену?
– Политичка сцена: безидејна. Културна сцена: немоћна у борби са естрадом.
– Недавно си постао отац једног дечака. Кажу да је то велика промена у свести човека. Да ли се утеби нешто променило?
– Променило се то што сам добио још једну особу коју волим. Мало ли је?