Zoran Kesić, za Srpski glas govori o svojoj uspešnoj televizijskoj karijeri, novom projektu „24 minuta“, koji se emituje na TV B92, Fajront Republici, porodici…

– Tvoj početak vezan je za Studio B, gde si radio kao reporter Jutarnjeg programa. Nešto kasnije, započeo si sa emisijama humorističkog karaktera. Da li su počeci i neiskustvo iziskivali više rada nego danas, kada već iza sebe imaš prepoznatljivu karijeru?
– Više rada nije nalagalo neiskustvo, već rešenost da se iskoristi šansa koja mi je ukazana. Kada već sa 18 godina dobiješ posao, i to posao na televiziji, valjda se podrazumeva da ćeš da daš sve od sebe da tu i ostaneš.
Ništa mi tada nije bilo teško, što zbog mladosti i entuzijazma, što zbog činjenice da mi je imponovalo što sam deo ekipe koja stvara taj jutarnji program. Ni tada ni danas ne mogu da kažem za sebe da sam nešto naročito vredan. Ali da umem da zapnem kada mi je do nečega zaista stalo. To svakako.
– A hteo si da postaneš fudbaler?
– Hteo sam. I godinama sam trenirao fudbal. I postao sam fudbaler, doduše igrao sam u nižim fudbalskim ligama. Međutim, posao na televiziji odvukao me je od fudbala i nije mi žao zbog toga. Mnogo sam bolji u ovome što radim, nego u fudbalu.
– Osvojio si, u mladosti, nekoliko nagrada na festivalu filma u Subotici.
Da li si pokušao ozbiljnije da uđeš u glumačke vode?
– Nikada se nisam bavio glumom, niti mi je to bila želja. I dalje me mnogi doživljavaju kao glumca iz meni nepoznatih razloga. Pomenute nagrade sam osvojio za režiju kratkih filmova i to na Jugoslovenskom festivalu jeftinog filma u Subotici od 1997, do 2000. godine. Bila su to moja autorska dela iz faze u kojoj sam se bavio snimanjem i režijom dokumentarnih filmova. Želeo sam da se ozbiljnije posvetim rediteljskom poslu, pokušavao sam da upišem filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, ali nisam uspeo.Možda je i bolje što sam doživeo.
– Fajront republika je bila jedna od najgledanijih emisija, po kojoj si postao prepoznatljiv. Mnogi gledaoci su bili razočarani kada je prekinuto emitovanje.
Da li planiraš da Fajront republiku vratiš iz penzije?
– Možda u nekoj budućnosti, kada ne budem više znao šta novo da izmislim i pokrenem, odlučim da vratim Fajront Republiku. Do sada se nisam vraćao emisijama koje sam radio, jer uvek mislim da je bolje pokrenuti nešto novo i ići dalje, nego vraćati se na staro i već doživljeno. Fajront Republika je imala svoj lep životni vek i mislim da je to zaokružena celina na koju sam veoma ponosan. Nisam više ni ja taj čovek koji sam bio u vreme snimanja Fajront Republike. Gledate nova Otvorena Vrata ili Nadrealiste… i uz dužno poštovanje autorima na trudu i želji, činjenica je da to nije to.
„Sve u svoje vreme“ možda i nije samo fraza, već i istina. Treba znati kad je vreme da se zatvori kafana i ode kući.
– Da li misliš da je tvoj humor shvaćen na pravi način?
– Mislim da jeste. I zahvalan sam na tome što već godinama imam veliku privilegiju da radim ono što zaista volim, a da za to još budem i plaćen, neretko i hvaljen. Naravno, nije baš uvek sve tako blistavo. Imao sam nedavno i period od više od dve godine bez posla i primanja. Trebalo je i to izdržati i verovati u povratak. Ipak, trenuci očajanja i samosažaljenja nisu toliko intenzivni kao trenuci sreće zbog ostvarenja u poslu koji najviše volim. I dok se ovi prvi dešavaju, trudim se da govorim sebi „seti se ovoga kada budeš bio srećan“. I evo, sećam se. Zlu ne trebalo.
– Počeo si sa emisijom „24 minuta“, koja je izazvala veliku pažnju, pa je prikazivanje prekinuto.
Onda se pojavila tvoja kolumna i potpisan je ugovor za novu sezonu. Šta se zapravo desilo?
– Zapravo se desilo ovo što sam i napisao u pomenutoj kolumni. Na dva meseca sam se odrekao emisije zbog odluke da se posvetim ženi i dolasku na svet mog sina, mog prvenca Andreja. Narod je pomalo paranoičan pa je
odmah posumnjao u nekakvu cenzuru ili šta ti ja znam već. Pa čak i kad im jasno i glasno kažeš „ljudi, dobio sam dete. Baš me briga što vama nedostaje emisija, kad budem bio spreman da se posvetim poslu, biće emisije. Manite me sa vašim prohtevima, imam lepša i važnija posla od emisije“, narod i dalje misli da kriješ nešto. Sada kada smo već žena i ja uspeli da uhvatimo ritam našega Andreja i kada sve to lepo fukcioniše, imam
vremena i za emisiju. I sada će je biti. Porodica mi je na prvom mestu. Posao, slava i sve što uz to ide su apsolutno marginalni u poređenju sa tim.
– Emisiju radiš zajedno sa njuz.net ekipom. Koliko saradnja sa njima menja tvoju viziju emisije?
– Saradnja sa njuz.net-om je nešto najbolje što je moglo da mi se dogodi na profesionalnom planu. Mislim da smo se veoma dobro uklopili i srećan sam što sada imam tako kvalitetnu ekipu uz sebe. Bez njuz.net-a ne bi bilo „24 minuta“. To je naš zajednički projekat i znam da govorim u ime cele ekipe kada kažem da smo veoma ponosni na ono što radimo.
– Da li si zamišljao reakciju predsednika Nikolića dok si u emisiji napravio fazon sa njegovom slikom?
– Ne razmišljam o reakcijama ljudi koje obrađujemo u našim emisijama. Kada bih o tome razmišljao, verovatno bi mi bilo toliko smešno da ne bih uspeo da ostanem pribran na ono što iznosim u emisiji. Verujem
da je i predsedniku bilo smešno ukoliko je gledao tu epizodu.
– Emisiju uvek počinješ „razgovorom“ sa Oljom Bećković. Zašto si baš nju odabrao?
– Nisam je ja odabrao već sticaj okolnosti. Naša emisija se „lepi“ na Utisak nedelje i logično je bilo da emisiju otvorimo nekom forom vezanom ze ono što su gledaoci pre nas gledali. Da se pre nas emituje Sunđer Bob, sigurno bismo se nadovezali na njega. A ovako, Olja Bećković je kolateralna šteta termina emitovanja naše emisije. Ali mislim da njoj ne smeta naše bezazleno zadirkivanje. Svi smo u ekipiveliki poštovaoci Oljine emisije,pa naše zezanje nije zlonamerno.

– Višegodišnja priča ili bolje reći bajka kod nas se zove „sloboda medija“. Koliko si se ti kao humorist, neko ko poprilično ume da nasmeje, ali i isprovocira sujetne političare, susretao sa pokušajima zabrane?
– Do sada ni malo. Niko nije pokušao da utiče na ono što iznosimo u emisiji i mislim da je upravo zato naša emisija i tako dobro prihvaćena među gledaocima. Uostalom, što bi neko nas cenzurisao? Mi nikoga ne
vređamo. Naš cilj je da zabavimo, nasmejemo ljude. Nek cenzurišu programe koji vređaju inteligenciju gledalaca, a ne nas.
– Kako bi opisao Srbiju?
-Srbija? Najviše je volim kad mi nedostaje, što je u mom slučaju, prilično retko.
– A srpsku političku i kulturnu scenu?
– Politička scena: bezidejna. Kulturna scena: nemoćna u borbi sa estradom.
– Nedavno si postao otac jednog dečaka. Kažu da je to velika promena u svesti čoveka. Da li se utebi nešto promenilo?
– Promenilo se to što sam dobio još jednu osobu koju volim. Malo li je?