Иако ће Смиља Петко из Бризбејна ускоро напунити 92 године, њена страст за српска културна дешавања – кроз концерте живе музике, радио, филм, манифестације српске заједнице и однедавно Јутјуб – и даље преовлађује. Смиља, рођена у селу Звјеринац код Книна, је најстарије дете (праћено Милицом и Николом) Луке и Симеоне Челебичанин. Она јасно памти Далматинско оро и волела је да као млада жена игра Кукуњешће (коло) и да пева Поскочицу.
Д: Тета Смиљо, Ваша жеља за деведесети рођендан у новембру 2019. била је да посетите концерт Мирослава Илића у српско-аустралијском центру (Serbian Australian Centre) у Вилавонгу у Бризбејну. Ви сте планирали да славите рођендан журком код куће, али када сте чули да се Мирослав враћа у Бризбејн Ваше жеље су се промениле!
С: Уживала сам. Било ми је јако лепо. Била сам толико срећна. Са мном су била моја деца, Радојка и Милорад, и пријатељи. Имали смо дивно време. Баш су биле лепе песме.
Д: Драго ми је што сам и ја била са вама то вече. Ви сте пореклом из Книна, овде сте дошли ’67. године из Аустрије са супругом Павлом (умро 1997) и сином Милорадом, а помогли су вам Босиљка (ваша сестра од стрица) и њен муж Шпиро Бојић. Тета Смиљо, причали сте ми да је мало после тога Павле основао културни клуб „Вук Караџић“ овде у Бризбејну. Тако да нисте били само гост или посматрач културних дешавања, већ и активни учесник. У исто време сте се прилагођавали вашој новој домовини, радећи и подижући породицу.
С: Павле је са Сретеном Давидовићем покренуо манифестацију „Вукови дани“. Концерти су били у Руској сали (Queensland Russian Community Centre Hall) у Вулунгаби а после тога у Меримек сали (Marymac Community Hall) у Анерлију. Tакође смо користили још једну оближњу салу у Вулангаби (The Queensland Blind Association Community Hall). Ево овде једне фотографије са глумицом Оливером Марковић, она је једне године била гост „Вукових дана“. Вукови дани су трајали шест дана у новембру, колико се сећам Павле и Сретен су их организовали сваке године. Било нам је јако лепо када су долазили певачи, они су сви били код нас кући. Јавили би се и имали закуску а онда ишли у салу где ће певати. Било је дивно, сала је сваки пут била пуна. Свако је волео да дође.
Д: Ко вам је помогао да организујете манифестације, ипак су то биле авионске карте, па сала да се ангажује, па…
С: „Вук Караџић“ је имао своју управу која је све организовала… Ту је била и „Матица исељеника“, и они су исто помогли на очувању српског идентитета и традиције у Бризбејну. Клуб „Вук Караџић“ је такође организовао неке концерте, на пример Вера Матовић је била, Мирослав Илић, онда Раде Петровић… Лепа Лукић, Раде Јоровић, Лепа Брена, Ера Ојданић… Штета што си ти била мала онда… Било је јако лепо.
Д: Верујем… Поменули сте раније и почетак радио програма кад сте ви дошли у Бризбејн.
С: То су покренули Стева Мишко и Павле. Рекли су: зашто да немамо наш радио. Свако га има, ред је да имају и Срби. Фино је почело и сви су били задовољни. Радио је почео на Вулонгаби, у улици Дешен, у приватној кући… Наша кћерка Радојка, која је имала 13 година кад је стигла у Бризбејн (1969, две године после нас), нам је притекла у помоћ. Нико неће, нико се не разуме. Павле каже: „Ја ћу моју ћерку тамо ставити“, нека она мало буде водитељ на радију… И била је пар недеља, не знам колико, а онда је преузео неко други. Имали су грамофонске плоче онда. Дали смо и наше плоче. Колико сам ја за радио дала, да знаш само… Ето тако ти је то било, није било лако, сваки почетак је тежак, али било је лепо.
Иако је ова радио станица постојала кратко, наслеђе је остало. Неколико година касније, 1979, „Српска група“ почела је емитовање на Радију 4ЕБ овде у Бризбејну. Можда је Радојка инспирисала Миланка Црњанина да постане водитељ 4ЕБ од 2014. донедавно. Радојка коментарише: „Миланко је био мој друг у државној школи Источни Бризбејн (East Brisbane State School), мој стари пријатељ који је водио рачуна о мени када сам стигла овде 1969. Мама је велики љубитељ радија 4ЕБ, члан, и слуша га сваки пут када је укључен.“
Д: Тета Смиљо, раније сте ми причали да сте Ви и Павле негде од 1970. године имали приватни бизнис овде у Бризбејну где сте издавали српске филмове. Како је то почело?
С: Павле је отишао у Србију, направио је уговор са неком компанијом, како се звала, „Tesla video rentals“ („Тесла видео издавања“), тако нешто. И они су нам слали филмове поштом, авионом, право на адресу и ми дигнемо и донесемо кући, направили смо излог… Метнуо Павле на радио, ко хоће може да рентује, има све, метнуо имена и тако… Народ је долазио и узимао да гледа, па врате и тако…
Ових дана, Смиља редовно гледа српске филмове и серије преко интернета, а посебно воли серије „Село гори а баба се чешља“ и „Бој на Косову“. Пре ових изазовних времена Смиља је, са својом породицом, била редовни посетилац на годишњим дешавањима попут Фестивала српског филма (Serbian Film Festival), вашара Свети Никола, Српског фестивала у Бризбејну (Brisbane Serbian Festival). Она једва чека да се овакви догађаји поново одржавају. Са друге стране, Смиља ужива да проводи време са својом децом, шест унучића и троје праунука.
Разговарала: Даница Мајсторовић Етер
Фотографије (архива): Смиља Петко, Радојка Мекре и Динарка Бојић
