Iako će Smilja Petko iz Brizbejna uskoro napuniti 92 godine, njena strast za srpska kulturna dešavanja – kroz koncerte žive muzike, radio, film, manifestacije srpske zajednice i odnedavno Jutjub – i dalje preovlađuje. Smilja, rođena u selu Zvjerinac kod Knina, je najstarije dete (praćeno Milicom i Nikolom) Luke i Simeone Čelebičanin. Ona jasno pamti Dalmatinsko oro i volela je da kao mlada žena igra Kukunješće (kolo) i da peva Poskočicu.
D: Teta Smiljo, Vaša želja za devedeseti rođendan u novembru 2019. bila je da posetite koncert Miroslava Ilića u srpsko-australijskom centru (Serbian Australian Centre) u Vilavongu u Brizbejnu. Vi ste planirali da slavite rođendan žurkom kod kuće, ali kada ste čuli da se Miroslav vraća u Brizbejn Vaše želje su se promenile!
S: Uživala sam. Bilo mi je jako lepo. Bila sam toliko srećna. Sa mnom su bila moja deca, Radojka i Milorad, i prijatelji. Imali smo divno vreme. Baš su bile lepe pesme.
D: Drago mi je što sam i ja bila sa vama to veče. Vi ste poreklom iz Knina, ovde ste došli ’67. godine iz Austrije sa suprugom Pavlom (umro 1997) i sinom Miloradom, a pomogli su vam Bosiljka (vaša sestra od strica) i njen muž Špiro Bojić. Teta Smiljo, pričali ste mi da je malo posle toga Pavle osnovao kulturni klub „Vuk Karadžić“ ovde u Brizbejnu. Tako da niste bili samo gost ili posmatrač kulturnih dešavanja, već i aktivni učesnik. U isto vreme ste se prilagođavali vašoj novoj domovini, radeći i podižući porodicu.
S: Pavle je sa Sretenom Davidovićem pokrenuo manifestaciju „Vukovi dani“. Koncerti su bili u Ruskoj sali (Queensland Russian Community Centre Hall) u Vulungabi a posle toga u Merimek sali (Marymac Community Hall) u Anerliju. Takođe smo koristili još jednu obližnju salu u Vulangabi (The Queensland Blind Association Community Hall). Evo ovde jedne fotografije sa glumicom Oliverom Marković, ona je jedne godine bila gost „Vukovih dana“. Vukovi dani su trajali šest dana u novembru, koliko se sećam Pavle i Sreten su ih organizovali svake godine. Bilo nam je jako lepo kada su dolazili pevači, oni su svi bili kod nas kući. Javili bi se i imali zakusku a onda išli u salu gde će pevati. Bilo je divno, sala je svaki put bila puna. Svako je voleo da dođe.
D: Ko vam je pomogao da organizujete manifestacije, ipak su to bile avionske karte, pa sala da se angažuje, pa…
S: „Vuk Karadžić“ je imao svoju upravu koja je sve organizovala… Tu je bila i „Matica iseljenika“, i oni su isto pomogli na očuvanju srpskog identiteta i tradicije u Brizbejnu. Klub „Vuk Karadžić“ je takođe organizovao neke koncerte, na primer Vera Matović je bila, Miroslav Ilić, onda Rade Petrović… Lepa Lukić, Rade Jorović, Lepa Brena, Era Ojdanić… Šteta što si ti bila mala onda… Bilo je jako lepo.
D: Verujem… Pomenuli ste ranije i početak radio programa kad ste vi došli u Brizbejn.
S: To su pokrenuli Steva Miško i Pavle. Rekli su: zašto da nemamo naš radio. Svako ga ima, red je da imaju i Srbi. Fino je počelo i svi su bili zadovoljni. Radio je počeo na Vulongabi, u ulici Dešen, u privatnoj kući… Naša kćerka Radojka, koja je imala 13 godina kad je stigla u Brizbejn (1969, dve godine posle nas), nam je pritekla u pomoć. Niko neće, niko se ne razume. Pavle kaže: „Ja ću moju ćerku tamo staviti“, neka ona malo bude voditelj na radiju… I bila je par nedelja, ne znam koliko, a onda je preuzeo neko drugi. Imali su gramofonske ploče onda. Dali smo i naše ploče. Koliko sam ja za radio dala, da znaš samo… Eto tako ti je to bilo, nije bilo lako, svaki početak je težak, ali bilo je lepo.
Iako je ova radio stanica postojala kratko, nasleđe je ostalo. Nekoliko godina kasnije, 1979, „Srpska grupa“ počela je emitovanje na Radiju 4EB ovde u Brizbejnu. Možda je Radojka inspirisala Milanka Crnjanina da postane voditelj 4EB od 2014. donedavno. Radojka komentariše: „Milanko je bio moj drug u državnoj školi Istočni Brizbejn (East Brisbane State School), moj stari prijatelj koji je vodio računa o meni kada sam stigla ovde 1969. Mama je veliki ljubitelj radija 4EB, član, i sluša ga svaki put kada je uključen.“
D: Teta Smiljo, ranije ste mi pričali da ste Vi i Pavle negde od 1970. godine imali privatni biznis ovde u Brizbejnu gde ste izdavali srpske filmove. Kako je to počelo?
S: Pavle je otišao u Srbiju, napravio je ugovor sa nekom kompanijom, kako se zvala, „Tesla video rentals“ („Tesla video izdavanja“), tako nešto. I oni su nam slali filmove poštom, avionom, pravo na adresu i mi dignemo i donesemo kući, napravili smo izlog… Metnuo Pavle na radio, ko hoće može da rentuje, ima sve, metnuo imena i tako… Narod je dolazio i uzimao da gleda, pa vrate i tako…
Ovih dana, Smilja redovno gleda srpske filmove i serije preko interneta, a posebno voli serije „Selo gori a baba se češlja“ i „Boj na Kosovu“. Pre ovih izazovnih vremena Smilja je, sa svojom porodicom, bila redovni posetilac na godišnjim dešavanjima poput Festivala srpskog filma (Serbian Film Festival), vašara Sveti Nikola, Srpskog festivala u Brizbejnu (Brisbane Serbian Festival). Ona jedva čeka da se ovakvi događaji ponovo održavaju. Sa druge strane, Smilja uživa da provodi vreme sa svojom decom, šest unučića i troje praunuka.
Razgovarala: Danica Majstorović Eter
Fotografije (arhiva): Smilja Petko, Radojka Mekre i Dinarka Bojić
