За живот се може рећи да је налик на велику књигу а у првом поглављу те књиге је детињство кога се радо сећамо са осмехом на лицу. Нажалост, није привилегија сваког детета да стоји на сунчаној обали детињства, да буде обасипано љубављу и пажњом мајке и оца, да буде безбрижно и срећно што се да видети из животне приче баке Анђелије Маћешић која је прави доказ да све што нас у животу не убије, то нас ојача.

За баку Анђелију смо недавно сазнали из усрдног разговора са њеном унуком, дипломираним инжењером агроекономије Милијаном Петровић, која са супругом Данилом и синовима Стефаном и Немањом живи у бајковитом Квинсленду. Помно слушајући Милијану (“Миму”) како са огромном дозом непобитног поноса прича о својој баки Анђи, некима од нас се из ока истргла суза “издајица” и скотрљала низ лице. Вођени великом знатижељом, желели смо да што пре дођемо до сазнања шта је то што ову честиту старицу чини тако посебном.

Као седмогодишња девојчица, Анђелија Маћешић из Доње Брусоваче на Кордуну, прошла је пакао дечијих вртића и обданишта у НДХ: Стару Градишку, Јастребарско, Речицу, Самобор и Загреб у којима су боравила крхка, изгладнела и претучена деца међу којима се налазила и Анђелија. Пре почетка рата у Хрватској 1942. године, Анђелијина мајка Драгица је преминула, а отац Миле Момчиловић је са неколико чланова фамилије заробљен, одведен и мучки убијен.

Сама на свету без родитељске заштите, Анђелија, њена два брата и сестра, деца која никада никоме ништа нажао учинила нису, лишена су безбрижног детињства на које сви имамо подједнако право. Од тог момента њихово детињство било је испуњено свакодневним страхотама. У тим дечијим логорима, деца су на свирепе начине била психички и физички злостављана а све у сврху задовољавања садистичких побуда злостављача и отпадника испред Божијег лица. На Анђелијином телу остали су заувек дубоки ожиљци који говоре о том времену.

У разговору са новинарима бака Анђелија је изјавила следеће…

У Јастребарском је било готово једнако тешко као у Старој Градишци, с нешто мање батина, али исто толико ужаса и невоља. Заробљену децу чувале су часне сестре, пазиле да које дете не побегне, водиле су рачуна да се поштује строги “кућни” ред и свакодневно кувале једно те исто јело то јест брашно с водом. Часне сестре су се бојале партизана те су стално стрепеле да ће они доћи и ослободити децу и њима судити. Једнога дана се то и догодило. Почело је пушкарање пред зградом логора. Већина часних сестара је побегла главом без обзира, а само неколико њих остало је с децом коју су били изместили по собама и свака је била са својом групом деце.

Када смо ми деца чули рафале, знали смо да долазе партизани да нас спасе. Нагрнули смо на прозоре и гледали како напредују, пуцају и све се више приближавају згради. У једном тренутку дечак, можда десетак година стар, препознавши једног борца који је јуришао на зграду, повикао је гласно: “Ево мога чиче”. Часна сестра је зграбила крамп и ударала га док није издахнуо… Када је дечак пао обливен крвљу, “часна” га је још неколико пута ударила, а онда је побегла на врата.

Стајали смо скамењени око дечака. Нико није плакао, нико није вриштао. Били смо залеђена и смртно уплашена деца, сами у соби с мртвим пријатељем.

А онда у собу улетеше партизани. Одмах су видели мртвог дечака, а ми сретни што је дошао неко ко нас неће убити повикали смо да је то учинила часна сестра и показали кроз прозор правац у коме је побегла. Неколицина бораца је одмах отишла за њом. Шта се догодило са њом, не знам нити желим знати. Једино знам, да није на небу и да никада неће бити часна. Било је то лето 1942. године када су партизани ослободили децу из логора у Јастребарском али ту није био крај. Када смо већ помислили да смо напокон слободни и међу својима, уследио је жестоки напад усташа на ову групу партизана која нас је водила. Бројнији непријатељи су победили, а ми смо се поново нашли у рукама крвника.

Утоварили су нас у камионе у које су нас бацали као што се бундеве у јесен бацају у кола. Углавном, завршили смо најпре неколико дана у некаквом привременом логору у Речици крај Карловца а потом су нас одвезли у дечији логор Самобор, опасан бодљикавом жицом. Страх и језа поново су нам се увукли у кости. Више ништа нисмо говорили, нити међусобно разговарали. Занемели смо. Ни у том логору нисмо дуго били. Одвели су нас у дечији логор у Загребу. Ређале су се невоље за невољама и једва смо преживели. Е, онда је изненада дошао неочекивани спас.

Посетила нас је једна Хрватица удата за Србина из Лушчана на Банији. Не знам шта је она заправо радила, нити како се звала, али се сећам да је могла изабрати неколико деце као за неку испомоћ или лакше радове, а затим их је спасавала и враћала њиховим кућама.

Најпре је спасила познату децу из Лушчана, а касније је поново дошла по још малишана. Питала је има ли ко из Крстиње. Јавила се једна девојчица, а како је Крстиња била близу моје Доње Брусоваче, јавила сам се и ја. Рекла ми је да сам премалена, да је пут далек и да ме она не може носити. Само ти мене поведи, ходаћу ја и издржати. Прошла сам ја сву Петрову гору и нико ме није носио, рекла сам јој а срце ми је лупало од страха и бојазни да ме не одбије. За тренутак је размислила и кратко рекла: Хајде мала кад си тако навалила. “Е, видиш мој новинар, никада ништа лепше нисам чула” – завршила је своју причу Анђелија која данас има 86 година.

У олуји 1995. пребегла је у Србију да би се две године касније поново вратила на своје опустошено огњиште у Доњу Брусовачу, где и данас живи. Отпочела је живот изнова. Бака Анђелија је љубав свог живота, Милета из милоште званог Мија, упознала у истом селу, са њим је живела у хармоничном, складном и дугогодишњем браку све до његове смрти. Обоје су волели песму, игру а изнад свега своју децу, сина Милета и ћерку Неђу, који су им подарили четворо унучади и шесторо праунучића.

Судбина баке Анђе створила је у њој снажан мотив за постизањем и остваривањем животних циљева и успеха. Тежила је ка томе да својој деци омогући све оно што сама у детињству није имала, детињство за које је била ускраћена.

И упркос свему, бака Анђелија својим животним ставом, речима и делом, сија као сунце и уноси топлину, радост и ведрину у животе своје деце, унучади и праунучади и не само њихове, већ и у животе свих оних који су имали прилику да је упознају.

Будимо и ми сунце у нечијем животу, улепшајмо као бака Анђелија нечији живот, измамимо некоме осмех на лице. Не дозволимо да због убрзаног темпа живота и свакодневних, “великих” брига и проблема који су ионако пролазни, заборављамо важне и мале ствари. Из животне приче “мале Анђелије” можемо извући много закључака и поука само ако за то имамо слуха.

Милијани Петровић захваљујемо што је са нама поделила дирљиву и поучну причу о својој милој, драгој и вољеној баки Анђелији Маћешић, чији је позитиван утицај поред родитељског, био присутан не само у њеном детињству, већ и данас.

Баки Анђелији желимо брзи опоравак од короне и поздрављамо је речима: жива нам и срећна била.

За Српски Глас: Јелена Недељковић