Za život se može reći da je nalik na veliku knjigu a u prvom poglavlju te knjige je detinjstvo koga se rado sećamo sa osmehom na licu. Nažalost, nije privilegija svakog deteta da stoji na sunčanoj obali detinjstva, da bude obasipano ljubavlju i pažnjom majke i oca, da bude bezbrižno i srećno što se da videti iz životne priče bake Anđelije Maćešić koja je pravi dokaz da sve što nas u životu ne ubije, to nas ojača.
Za baku Anđeliju smo nedavno saznali iz usrdnog razgovora sa njenom unukom, diplomiranim inženjerom agroekonomije Milijanom Petrović, koja sa suprugom Danilom i sinovima Stefanom i Nemanjom živi u bajkovitom Kvinslendu. Pomno slušajući Milijanu (“Mimu”) kako sa ogromnom dozom nepobitnog ponosa priča o svojoj baki Anđi, nekima od nas se iz oka istrgla suza “izdajica” i skotrljala niz lice. Vođeni velikom znatiželjom, želeli smo da što pre dođemo do saznanja šta je to što ovu čestitu staricu čini tako posebnom.
Kao sedmogodišnja devojčica, Anđelija Maćešić iz Donje Brusovače na Kordunu, prošla je pakao dečijih vrtića i obdaništa u NDH: Staru Gradišku, Jastrebarsko, Rečicu, Samobor i Zagreb u kojima su boravila krhka, izgladnela i pretučena deca među kojima se nalazila i Anđelija. Pre početka rata u Hrvatskoj 1942. godine, Anđelijina majka Dragica je preminula, a otac Mile Momčilović je sa nekoliko članova familije zarobljen, odveden i mučki ubijen.
Sama na svetu bez roditeljske zaštite, Anđelija, njena dva brata i sestra, deca koja nikada nikome ništa nažao učinila nisu, lišena su bezbrižnog detinjstva na koje svi imamo podjednako pravo. Od tog momenta njihovo detinjstvo bilo je ispunjeno svakodnevnim strahotama. U tim dečijim logorima, deca su na svirepe načine bila psihički i fizički zlostavljana a sve u svrhu zadovoljavanja sadističkih pobuda zlostavljača i otpadnika ispred Božijeg lica. Na Anđelijinom telu ostali su zauvek duboki ožiljci koji govore o tom vremenu.
U razgovoru sa novinarima baka Anđelija je izjavila sledeće…
U Jastrebarskom je bilo gotovo jednako teško kao u Staroj Gradišci, s nešto manje batina, ali isto toliko užasa i nevolja. Zarobljenu decu čuvale su časne sestre, pazile da koje dete ne pobegne, vodile su računa da se poštuje strogi “kućni” red i svakodnevno kuvale jedno te isto jelo to jest brašno s vodom. Časne sestre su se bojale partizana te su stalno strepele da će oni doći i osloboditi decu i njima suditi. Jednoga dana se to i dogodilo. Počelo je puškaranje pred zgradom logora. Većina časnih sestara je pobegla glavom bez obzira, a samo nekoliko njih ostalo je s decom koju su bili izmestili po sobama i svaka je bila sa svojom grupom dece.
Kada smo mi deca čuli rafale, znali smo da dolaze partizani da nas spase. Nagrnuli smo na prozore i gledali kako napreduju, pucaju i sve se više približavaju zgradi. U jednom trenutku dečak, možda desetak godina star, prepoznavši jednog borca koji je jurišao na zgradu, povikao je glasno: “Evo moga čiče”. Časna sestra je zgrabila kramp i udarala ga dok nije izdahnuo… Kada je dečak pao obliven krvlju, “časna” ga je još nekoliko puta udarila, a onda je pobegla na vrata.
Stajali smo skamenjeni oko dečaka. Niko nije plakao, niko nije vrištao. Bili smo zaleđena i smrtno uplašena deca, sami u sobi s mrtvim prijateljem.
A onda u sobu uleteše partizani. Odmah su videli mrtvog dečaka, a mi sretni što je došao neko ko nas neće ubiti povikali smo da je to učinila časna sestra i pokazali kroz prozor pravac u kome je pobegla. Nekolicina boraca je odmah otišla za njom. Šta se dogodilo sa njom, ne znam niti želim znati. Jedino znam, da nije na nebu i da nikada neće biti časna. Bilo je to leto 1942. godine kada su partizani oslobodili decu iz logora u Jastrebarskom ali tu nije bio kraj. Kada smo već pomislili da smo napokon slobodni i među svojima, usledio je žestoki napad ustaša na ovu grupu partizana koja nas je vodila. Brojniji neprijatelji su pobedili, a mi smo se ponovo našli u rukama krvnika.
Utovarili su nas u kamione u koje su nas bacali kao što se bundeve u jesen bacaju u kola. Uglavnom, završili smo najpre nekoliko dana u nekakvom privremenom logoru u Rečici kraj Karlovca a potom su nas odvezli u dečiji logor Samobor, opasan bodljikavom žicom. Strah i jeza ponovo su nam se uvukli u kosti. Više ništa nismo govorili, niti međusobno razgovarali. Zanemeli smo. Ni u tom logoru nismo dugo bili. Odveli su nas u dečiji logor u Zagrebu. Ređale su se nevolje za nevoljama i jedva smo preživeli. E, onda je iznenada došao neočekivani spas.
Posetila nas je jedna Hrvatica udata za Srbina iz Luščana na Baniji. Ne znam šta je ona zapravo radila, niti kako se zvala, ali se sećam da je mogla izabrati nekoliko dece kao za neku ispomoć ili lakše radove, a zatim ih je spasavala i vraćala njihovim kućama.
Najpre je spasila poznatu decu iz Luščana, a kasnije je ponovo došla po još mališana. Pitala je ima li ko iz Krstinje. Javila se jedna devojčica, a kako je Krstinja bila blizu moje Donje Brusovače, javila sam se i ja. Rekla mi je da sam premalena, da je put dalek i da me ona ne može nositi. Samo ti mene povedi, hodaću ja i izdržati. Prošla sam ja svu Petrovu goru i niko me nije nosio, rekla sam joj a srce mi je lupalo od straha i bojazni da me ne odbije. Za trenutak je razmislila i kratko rekla: Hajde mala kad si tako navalila. “E, vidiš moj novinar, nikada ništa lepše nisam čula” – završila je svoju priču Anđelija koja danas ima 86 godina.
U oluji 1995. prebegla je u Srbiju da bi se dve godine kasnije ponovo vratila na svoje opustošeno ognjište u Donju Brusovaču, gde i danas živi. Otpočela je život iznova. Baka Anđelija je ljubav svog života, Mileta iz milošte zvanog Mija, upoznala u istom selu, sa njim je živela u harmoničnom, skladnom i dugogodišnjem braku sve do njegove smrti. Oboje su voleli pesmu, igru a iznad svega svoju decu, sina Mileta i ćerku Neđu, koji su im podarili četvoro unučadi i šestoro praunučića.
Sudbina bake Anđe stvorila je u njoj snažan motiv za postizanjem i ostvarivanjem životnih ciljeva i uspeha. Težila je ka tome da svojoj deci omogući sve ono što sama u detinjstvu nije imala, detinjstvo za koje je bila uskraćena.
I uprkos svemu, baka Anđelija svojim životnim stavom, rečima i delom, sija kao sunce i unosi toplinu, radost i vedrinu u živote svoje dece, unučadi i praunučadi i ne samo njihove, već i u živote svih onih koji su imali priliku da je upoznaju.
Budimo i mi sunce u nečijem životu, ulepšajmo kao baka Anđelija nečiji život, izmamimo nekome osmeh na lice. Ne dozvolimo da zbog ubrzanog tempa života i svakodnevnih, “velikih” briga i problema koji su ionako prolazni, zaboravljamo važne i male stvari. Iz životne priče “male Anđelije” možemo izvući mnogo zaključaka i pouka samo ako za to imamo sluha.
Milijani Petrović zahvaljujemo što je sa nama podelila dirljivu i poučnu priču o svojoj miloj, dragoj i voljenoj baki Anđeliji Maćešić, čiji je pozitivan uticaj pored roditeljskog, bio prisutan ne samo u njenom detinjstvu, već i danas.
Baki Anđeliji želimo brzi oporavak od korone i pozdravljamo je rečima: živa nam i srećna bila.
Za Srpski Glas: Jelena Nedeljković
