Koliko je, posle svega, prosečan Srbin, naravno i Srpkinja, danas posvećen paroli Kosovo je Srbija. Fudbalski navijači širom Evrope transparentima te sadržine, kopaju živce mafijašima iz sveta fudbala, tu i tamo se oglasi kakav političko-vojni komentator, organizuju se neki sastanci, a vreme neumitno prolazi. Kao da se čeka da biološki Kosovo postane definitivno još jedan izgubljeni srpski prostor i da se onda, kad tamo Srba više ne bude, javno ozvaniči da je Kosovo nezavisna država. Onda, kad Vučić, a ja dilemu nemam, kroz promenu Ustava, pravno prizna južnu srpsku pokrajinu kao suverenu i nezavisnu državu.
Nikada neću razumeti niti će moj, a kakav drugi, nego od razuma operisani mozak, prihvatiti činjenicu da Srbiju vodi umobolni čovek, okružen ulizicama, koje je slavni srpski pisac Meša Selimović nazvao najnižom ljudskom rasom. Da Vučić iz sata u sat potvrđuje da mu je uništenje Srbije, na svim nivoima i u svim područjima, zadaća, koju mora obaviti u ime onih koji su ga postavili na to mesto i koji su mu omogućili da umesto u Višegradskoj, čitaj mentalnoj bolnici, stoluje u Nemanjinoj ulici, čitaj u zgradi predsednika.
Posebno je mislim, Vučić, nakon prvog susreta s najboljim kolegom Milom Đukanovićem, koji je poljupcem žabu pretvorio u princa, prihvatio đukanovski cinizam, da Zapadu govori ono što treba, a da kući radi ono što od njega taj isti Zapad traži. Tako je Đukanović stvarni učitelj gospodara Srbije, posebno kad se to tiče medija, koji su u Srbiji u potpunom vlasništvu i pod kontrolom Aleksandra Vučića, u istoj meri koliko je cela Crna Gora, pa naravno i mediji, pod kontrolom mafijaškog bosa Mila Đukanovića. Nije uzalud rečeno, da je Josif Visarionovič, najpoznatiji Gruzin, kodnog imena Staljin, imao medije kao danas dva balkanska diktatora, ne bi mu trebali gulazi.
Da nije tragično, bilo bi smešno kad Vučić poziva na dijalog o Kosovu? Koga poziva i šta bi taj dijalog promenio istinu da je Kosovo oduzeto Srbiji, da su tamo uglavnom uništeni tragovi postojanja pravoslavnih grobanja, da se samo zahvaljujući brizi italijanskih vojnika čuvaju crkve i manastiri i da bi, da se Beograd pita, Kosovo odavno bilo ono što će uskoro biti, još jedna nezavisna država albanskog naroda na Balkanu, koja će u skoroj budućnosti, biti sastavni deo Velike Albanije, s već pripremljenim terenima u Crnoj Gori, Makedoniji i severnoj Grčkoj.
Veleizdajnik Vučić i njegova od Zapada formirana Vlada, pozivaju građane Srbije da vode dijalog o Kosovu. Onaj koji se nikada nije odazvao ni na jedan dijalog, koji je potpisom briselskog sporazuma dao Srbiji žuti karton, i koji će, posle tobožnjeg dijaloga, a što nije ništa drugo nego laž i podmetanje, jer Vučić genijalno laže i podmeće, priznati Kosovo kao nezavisnu državu, da bi Srbija ispunjenjem tog uslova ušla u, po meni, zločinačku i velikim delom, fašističku tvorevinu, Evropsku Uniju. Šta će posle da bude s Vučićem ne znam, iako mislim da neće izbeći sudbinu mnogih političara koje je narod kaznio, posebno onih u Srbiji. Jer, bez obzira što Srbija, kao i Crna Gora, ne može da se ujedini u borbi protiv režima, istorija nas uči, kako su završavali izdajnici svog naroda i države. A, kamoli, veleizdajnici.
Sve dok Evropska unija podržava nacifašizam pojedinih članica, ona nije ništa drugo nego skup političke elite, bogatih vlastodržaca, koje usput budi rečeno niko nije birao, pa niti su legalni niti demokratski izabrani članovi pojedinih organa u toj organizaciji. Hrvatska je uz neke ostale, tipičan primer u kojoj deo društva živeći na ostavštinama propalih klerofašističkih i nacionalšovinistiških ideja, spada u relikte najstrašnije svetske prošlosti iz sredine prošlog veka. A Evropa ne reaguje.
Pre nekoliko dana iz Metkovića, dolinom Neretve organizovana je maratonska trka lađa, a pod nazivom Za dom spremni. Tom rutom u vreme Drugog svetskog rata, u mestu Opuzen, kod Topole, Pavelićeve ustaše uz pomoć nekih meštana i katoličkih sevštenika iz Opuzena i Metkovića, pobili su preko tri stotine Srba, a malo dalje uzvodno prema jugu, još sedamdeset srpskih staraca i žena koji su tu živeli. Na tim mestima, kao i na stotine drugih mesta, Srba nema već više od sedamdeset i pet godina. Ovom ustaškom orgijanju prisustvovali su ministri u Vladi Hrvatske, Tomo Medved i Lovro Kuščević. Evropa ćuti, Vučićeva Srbija ćuti. Već poznato i viđeno. Maratonska trka završena je pobedom ekipe iz Metkovića, koji su proslavili pobedu pesmom i gangama:
O Neretvo teci niza stranu,
nosi Srbe plavome Jadranu…
A “pučanstvo“ je s obale odgovaralo
U Čapljini klaonica bila,
puno Srba Neretva nosila.
Rekao bi veliki filmski umetnik, disident, Lordan Zafranović, koji je 1991. kao čestiti Hrvat pobegao od Tuđmanovog neonacizma i živi u Pragu, “gledao sam ovih dana dokumentarne filmove iz Zagreba 1941 i 1991. Nema razlike“. A ja dodajem, ni 2017.
Vasko Vukoje, advokat, Adelajd
