”Милан Орлић, кандидат какав се само пожелети може”, каже за наш лист Слободанка Владив-Гловер, професор славистике и упоредне књижевности на Монаш универзитету и ментор нашем Орлићу, сада већ новом Доктору филозофије у Аустралији

На свечаности доделе диплома (Graduation Ceremony), недавно одржаној у Роберт Блеквуд Холу у Клајтон кампусу Универзитета Монаш у Мелбурну, међу 22 доктора којима је уручено највише академско звање, титула доктора уручена је члану српске заједнице у Мелбурну, познатом књижевнику Милану Орлићу. Након успешног кандидовања за државну стипендију Универзитета Монаш (Monash Research Graduate Scholarship ili MRGS) и за међународну стипендију (Monash International Scholarship), Орлић је четири године радио на истраживању српског романа, са посебним освртом на модернистички и постмодерни роман. Његов главни ментор била је Слободанка Владив-Гловер, професор славистике и упоредне књижевности на Монаш универзитету која се сматра водећим аустралијским структуралистом и специјалистом за проучавање европског романа, посебно романа Достојевског и књижевне модерне.

Посебност Орлићевог четворогодишњег проучавања српске али и европске романескне историјске и теоријске традиције јасно изражава тема његовог докторског рада – „Приповедне структуре српског постмодерног романа: деконструкција приповедног субјекта и реконструкција фигуре приповедача” (THE NARRATIVE STRUCTURE OF THE SERBIAN POSTMODERN NOVEL: THE DISINTEGRATION OF THE NARRATIVE SUBJECT AND RE-CONSTRUCTION OF THE NARRATOR FIGURE).

[box bg=“#f0f0f0″ color=“#“ border=“#ccc“ radius=“0″]

”АНДРИЋ, ЦРЊАНСКИ, ПЕКИЋ”

“…Развој постмодернизма назире се већ у Андрићевим и делима Милоша Црњанског, који су историјски најважнији утемељивачи такозване високе модерне на почетку 20 века, између два Светска рата. У докторској тези Орлић спроводи детаљне анализе релевантних дела ове тројице светски познатих аутора, на основу којих изводи закључак о европском карактеру српског модернизма који истовремно има самобитан национални српски карактер.[/box]

Како је очигледно из резимеа који је био објављен у Монашовој публикацији намењеној церемонији, реч је о структуралистичком проучавању поетике српског постмодерног романа чији су најбољи представници три водећа аутора српског/југословенског књижевног канона: нобеловац Иво Андрић, Милош Црњански и Борислав Пекић. У овој студији Орлић анализира приповедна средства и историјску функцију које повезују приповедача схваћеног као приповедног субјекта и приповедача као тумача књижевних и некњижевних докумената. Орлић објашњава да постмодерни приступ приповедању и приповедачу у српској књижевности и науци о књижевности почиње да се појављује већ у поетици модернизма. У том смислу се развој постмодернизма као културне парадигме назире већ у Андрићевим и делима Милоша Црњанског, који су историјски најважнији утемељивачи такозване високе модерне (High Modernism) на почетку 20 века, између Првог и Другог Светског рата. У докторској тези Орлић спроводи детаљне анализе релевантних дела ове тројице светски познатих аутора, на основу којих изводи закључак о европском карактеру српског модернизма који истовремно има самобитан национални српски карактер.

“Милан Орлић је био докторски кандидат (dream candidate) какав се само пожелети може”, каже за Српски Глас професорка Слободанка Владив-Гловер. “Осим квалитета рада и оригиналности идеја, Милан је све термине поштовао и све етапе рада обављао на време. Иако Монаш има посебну колекцију за славистику (Ada Booth Slavic Collection), ипак је Милан морао да иде на ‘терен’ у Србију и Европу, да би у разним библиотекама добио увид у материјал који му није био доступан у Аустралији”, каже даље Слободанка Владив-Гловер.
“Уз то, Милан је учествовао на разним националним и интернационалним конференцијама као и на бројним панелима (многим које је Слободанка Владив-Гловер организовала за своје постдипломце, примедба Д.В) како би ушао у светски научни дијалог. Тако је, на пример, Милан презентовао свој рад у Америци, Мађарској и широм Аустралије.”
“Надам се да ће у наредном периоду Миланова теза, пре него што буде преведена на српски језик и објављена у Србији, бити публикована код неког познатог научног издавача за славистику, у Америци”, закључује своје кратко објашњење професорка Владив-Гловер.

Припремио Д. Вељовић