[dropcap font=“0″]U[/dropcap] sledećih nekoliko izdanja Srpskog Glasa posvetićemo se radom državnih ustanova na različitim nivoima. Bilo da smo ih lično posetili, ili čuli priču o njihovom radu, uglavnom prenosićemo realno stanje onoga šta se dešava kad u Zemlji čuda građanin mora da koristi, ili mu je potrebna neka usluga državnih službi.
Pre nego što krenemo u prvu avanturu, dobijao sam dosta komentara i elektronske pošte u kojem je s vremena na vreme jedno isto pitanje kružilo svemirom. Da li je to stvarno tako kao što ja pišem i da li nešto izmišljam ili dodajem?
To je vrlo relevantno pitanje, jer svaki normalan čovek, i pogotovu onaj koji ne živi u Zemlji čuda bi mogao vrlo lako da me optuži za izmišljotine i laži.
Dragi moji čitaoci, budite uvereni i ubeđeni da je sve ovo što ja pišem, baš tako. Od reči do reči. Ništa ne preterujem i ništa ne izmišljam. Kunem se. Čak šta više, ne pokušavam ni da „obojim“ priču. Pišem je baš onako kako se dogodila. Ako vam nije bilo dosadno do sad, i nastavite da čitate, videćete i sami da govorim istinu, jer sam danas prvi put otišao u poštu da pošaljem lekove svom starom prijatelju Stojanu Mitiću iz Melburna. To u stvari nisu bili oni pravi lekovi na recept, već neki čajevi i domaće kreme. Dakle, oni proizvodi koji ni u Australiji ne podležu nekoj specijalnoj cenzuri.
Uzgred rečeno, čajevi i kreme su bili za one stvari.
Uđem ja u poštu i za divno čudo, posle pet godina boravka u Zemlji čuda, jedan šalter prazan. Ne znajući ništa o slanju paketa u našoj pošti ja onako poneo u kesi. I hvala Bogu što bi rekao srpski narod, priđem, dobar dan, dobar dan. Objasnim šta hoću, a polu ljubazna službenica mi kaže:
„Neće da prime. Ne može to tako, lekovi su zabranjeni, mora da idete direktno na Novi Beograd.“
Uspeo ja nekako da se ubedim sa njom da to nisu lekovi, već bezazlene kreme. Prihvati ona da pošalje, ali mi uzgred reče da mogu da vrate, a ako budu vratili izgubiću poštarinu. Sve rešeno, šta ćemo dalje.
„Ja ću sve to da vam sad spakujem pa ćemo da pošaljemo.“ Kaže ona.
E sad vidite i sami šta je zemlja Srbija. Da vas pitam šta bi se u Australiji dogodilo da kojim slučajem odete na poštu sa nespakovanim paketom. Da vam oni pakuju. Verovatno bi zvali hitnu pomoć. Pravac ludnica.
Uze ona sve one moje tubice i malo veću kesu čaja i ode. Donese neku kartonsku kutiju.
„Nadam se da će da stane.“
Počne ona da gura da vidi da li može da stane. Uspešno. Donese neku lepljivu traku i sa svih strana lepo to zalepi. Ni ja ne bih mogao lepše da upakujem. U međuvremenu počeo da se gomila red iza mene. Svi ćute i čekaju. Završi ona, izvadi jedno tri papira i dade mi da popunjavam.
„Ispuni ovo.“ I ode sa šaltera na telefon.
Ispunio i predao.
„A ne može to tako,“ kaže ona, „Vi ste napisali 3.000 dinara sumu ($38), „To bi onda trebalo da ide kao vrednosna pošiljka, mi to ne možemo tako da pošaljemo ispuni ovo drugo, pa neka ide preporučeno. I nemoj da pišeš nikakvu vrednost“
Dok sam ja menjao formular jedna žena iza mojih leđa zapita:
„Da li imate razglednice“.
Imamo, kaže poštanska službenica, i ode da traži razglednice.
„Imamo samo ove dve, ostale smo sve prodali.“
I nastavi da se bakće sa mojim papirima.
Kad je zapakovala moj paket i dala mi u ruke da ispišem adresu, striktno mi je rekla u kom ćošku moram da napišem Stojanovu adresu i gde moram da napišem moju kao pošaljioca. I dodala:
„Nemoj slučajno da mi pišeš na drugo mesto.“
U tom trenutku prošlo mi je kroz glavu šta bi rekao, takođe moj stari prijatelj iz Melburna, Miki. Verovatno bi dobio desetak čireva odjednom, iako se već godinama žali kako mu je Nikola tamo proizveo toliko čireva da ne može ni najsavremenija medicina da ih izbroji.
Ispunim ja sve to i ona uzme paket i izmeri. 980 grama, poštarina 1.870 dinara ($24), to kažem tako da Stojan vidi koliko treba da mi pošalje para, plus da ne zaboravi cenu lekova. Nije sve gotovo.
Onda donese neku knjižicu, sa koricama koje su izgledale kao abeceda, pa je brkala po njima da pronađe prave vrednosti markica i poče da vadi markice. Kako paket nije bio veliki, počne ona da meri gde će da zalepi sve te markice, pa gde će da stavi nalepnicu za avionsku poštu i gde će da stavi nalepnicu za preporučenu poštu. Uspela je, posle desetak minuta. Zalepila je ravno 17 markica u četiri reda i malo sa strane. Zatim je morala makazicama da skrati onu nalepnicu za preporučenu poštu, jer nije moglo sve da stane, i nekako je sa strane uglavila nalepnicu na kojoj je pisalo AVIONOM a ispod toga Par Avion.
„Evo“, kaže „Sve gotovo. Jel’ ste uzeli potvrdu.“
U međuvremenu je ona žena iza mojih leđa kupila one dve jedine razglednice koje su imali u pošti i platila 66 dinara (85 centi).
Opet sam pomislio kad li će ta pošta naručiti nove razglednice, jer sad više nema ni one dve.
To je bila poštanska služba Zemlje čuda. A carinska služba je posebna priča. Nedavno mi je upalo u oči da ONI naplaćuje gaće (da budem kulturan – donji veš), kao uvoz robe iz inostranstva, ne po njihovoj individualnoj vrednosti već po tome koliko su teške. Tako da kineske gaće, čija je cena u nabavci 8 dinara (nešto više od 10 centi) carine isto tako kao Versaći gaće, jer i jedna i druga teže isto grama. Nabavna cena Versaći i drugih vodećih svetskih maraka je oko 1.500 dinara (blizu $20). Pa tako ispada da je carina jednaka za robu iz Kine i modnih metropola.
Ja sam čuo za Versaći marku ali je ne koristim. Međutim poznato mi je da Nikola ima mnogo stvari od Versaćija ili Armanija, ne mogu da se prisetim, pa on može da napiše pismo Srpskom Glasu i malo bolje po-objasni razlike i detalje.
(Nastaviće se)
[box]Nastavak..
U Srbiji gaće se – carine na kilo (2)
[/box]
Da kontaktirate autora
pošaljite email na:
