Да је свет мали потврђује и ова прича забележена у блачком селу Попови, о занимљивом сусрету пријатеља са три континента, Европе, Азије и Северне Америке, односно из Србије, Канаде, Никарагве и Јапана.

Србин, Божур Грујић у свом дому у селу Попови угостио је Микако Инабо из Јапана, Мариу Хосе Навас из Никарагве а у госте су стигли и син Бобан и унука Катарина Грујић који живе у Канади.

Прво неизоставно питање које смо поставили домаћину, Божуру Грујићу из села Попове, било је на ком језику се споразумева са својим драгим гостима из Никарагве, Јапана и Канаде.

„Пошто сам ја овде у својству домаћина, госте покушавам да научим српском језику а њихова посета је учинила једну лепу ствар па се у мом дому ових дана говори на енглеском, српском, шпанском и јапанском“, сазнајемо од Божура Грујића пензионисаног професора који је радни век провео у Београду, а данас, као пензионер живи на релацији – Попова – Београд – Торонто.

Представљајући нам своје госте Божур каже да је Микако дошла из Токија ( Јапана) где ради у школи као учитељ, односно деци предаје енглески језик.

Мариа Хосе Навас је из Никарагве а 25 година живи и ради у Канади у истој компанији са његовим сином Слободаном ( Бобаном), а из Торонта односно Канаде дошли су мој син Слободан и унука Катарина Грујић, са пуно поноса и среће прича нам о својим посебно драгим гостима Божур Грујић.

„Осећам се узбуђено и радосно. Покушавам да им боравак у Србији учиним што лепшим како би им остао у лепом сећању. Пуно ми је срце због сина и унуке који су дошли из Канаде али и због Микако и Марие“, истиче Божур додајући да њих није тешко угостити јер воле српску храну а већ су имали прилике да у Канади пробају све наше специјалитете које сам им спремао боравећи код сина у Канади.

„Гости су одушевљени гостопримством, природним лепотама села Попове, обожавају шљиве и ракију односно нашу шљивовицу“, каже Божур који је иначе био и државни првак у кајаку.

Слободан Грујућ, у Канаду је отишао пре 26 година, са намером да остане на кратко а остао је читавих 26 година.

„Тамо сам формирао породицу и остао да живим. Данас радим у Роyал банци у Торонту као директор за технологију и системе“, сазнајемо од Слободана Грујића који је ових дана у селу Попови са ћерком Катарином допутовао на годишњи одмор.

У породици Грујић у Торонту иначе се говори много језика јер је Бобан оженио јапанку Леико са којом има сина Николу и ћерку Катарину.

„Деца са мајком причају на јапанском, са мном на српском а у школи комуницирају на енглеском језику“, појашњава нам Бобан који једном годишње када је у могућности, са ћерком Катарином посећује места у којима је одрастао – Београд и село Попову надомак Блаца.

„Пресрећан сам што данас имамо прилику да овде у Србији у нашем дому у селу Попови угостимо Мариу и Микако, гошће из Никарагве и Јапана које смо упознали у Канади . Микако је била наш гост у Канади, у времену док је као студент учила енглески језик, а Мариа је моја колегиница. Обе су имале прилику да од моје породице и мене у Торонту чују доста тога лепог о Србији и нашу земљу заволеле су у Канади. Све те наше приче о Србији утицале су на то да оне пожеле да дођу и посете нашу земљу што се и десило“, сазнајемо од Бобана Грујића.

Катарина и њен брат Никола који је у Канади, негују и чувају традицију оба своја родитеља, оца Србина и мајке Јапанке.

Катарина говори француски, енглески, јапански и српски.

Катарина је имала прилику да обиђе и Србију и Јапан  и обе земље су јој подједнако драге а оно што јој се у Србији највише свиђа је берба шљива и небо са пуно звезда.

А да су гошће из Никарагве и Јапана кроз приче породице Грујић заволеле Србију, сведочи и чињеница да је Мариа у Канади прочитала много књига српских писаца, посебно јој је драг роман – На Дрини Ћуприја па јој је каже по мало и жао што није имала времена да види реку Дрину и мост у Вишеграду.

Мариа Хосе Навас иначе је пре 25 година у Канаду допутовала из Манагве,  главног града Никарагве и ради у истој компанији са Бобаном.

У Србији јој се јако допало а иначе о нашој земљи чула је много лепих речи у Канади од својих пријатеља Грујића.

„Била сам у Београду, Блацу и од свих места која сам обишла највише ми се допало село Попова“, истиче Мариа.

Мариа се иначе бави и атлетком, трчи полумаратоне а ускоро ће у Чикагу трчати свој први маратон у каријери.

О Србији зна много, чула је за Новака Ђоковића, читала много књига наших аутора и изразила је велику жељу да што више научи о нашој земљи.

Микако Инабо живи у месту Сајтаме надомак Токија. Она је учитељица у једној школи где деци предаје енглески језик. Србију је много заволела захваљујући својим пријатељима Грујићима код којих је боравила у Канади док је у оквиру студентске размене усавршавала енглески језик.

Микако истиче да Србију толико воли да би овде волела да живи. Посебно јој се допало српско гостопримство и овај боравак у Србији памтиће до краја живота.

Микако је иначе боравила у 10 земаља а прва у којој је отишла и где је научила прве речи енглеског језика је Аустралија.

Због обавеза у школи у Јапану где учитељи викендом раде са децом хонорарно, Микако ће морати  ускоро да се врати у Јапан, а пословне обавезе чекају и Мариу.

Овај одмор за њих две остаће у лепом сећању. Научиле су и упознале део Србије то ће радити и у наредном периоду.

Боравећи у селу Попови истичу да је овде прелеп крај са предивним природним окружењем.

Њихови домаћини, породица Грујић поносно им је представила део традиције свога краја, причала о шљивама, Данима шљиве у Блацу, знаменитостима из свог окружења.

Божур Грујић за крај овог разговора истакао је да је ово можда и неки лепи почетак сеоског туризма у крају где има великог потенцијала за тако нешто.