Jedan je Bog, jedna Srbija, jedan put svetosavski, jedna Vera i
Crkva – pravoslavna. To je najvažnije, a sve drugo je sporedno!
Starac Nikanor Hilendarac
Povodom promocije knjige o Starcu Nikanoru
Blagoslovom Episkopa australijsko-novozelandskog Irineja i saglasnošću Igumana Metodija sa hristoljubivim bratstvom manastira Hilendara na Svetoj Gori, iz štampe je izašla knjiga o Starcu Nikanoru, koji je preminuo u misiji ljubavi i pomirenja u Australiji, 4. marta 1990. godine. Njegovo sveto telo je sahranjeno u hramu sv. Alipija Stolpnika u manastiru Sv. Save u Ilejnu, Viktorija.
Poslednji proiguman manastira Hilendara arhimandrit Nikanor (Savić) je rođen 1903.u selu Divcima kod Valjeva, dobivši na krštenju ime Nikola. Kao dete rastao je okružen jakom verom pobožnog naroda koji nije zaboravljao jevanđelske i nemanjićke ideale, kojima se Srpski narod konačno oslobodio turske viševekovne okupacije, izgradivši u ono vreme solidnu državu uprkos mnogim političkim previranjima, kao i neprijateljima, spoljnim i unutrašnjim.
Njegovo srećno detinjstvo je prekinuo Prvi svetski rat. U godinama kada, kako kažu, u Srbiji više nije bilo platna za crne barjake, Nikola je stasavao u mladića. Bio je okružen surovom stvarnošću i užasnim stradanjima svoga naroda od strane austrougarskih okupatora.
Po završetku Prvog svetskog rata Nikola se aktivno priključuje Bogomoljačkom pokretu, koji je iz svojih redova dao veliki broj naših duhovnika, monaha i sveštenika. Posle ratnih strahota, duhovna načela Bogomoljačkog pokreta prijanjala su kao melem na duše mladih Bogotražitelja.
Po odsluženju vojnog roka Nikola donosi odluku da svoj život posveti Bogu i rodu i sledeći stope svetog Save stiže u manastir Hilendar, avgusta 1927. Nakon uobičajenog dvogodišnjeg iskušeništva Nikolu je 15. septembra 1929. u malu shimu zamonašio proiguman Hilendara arhimandrit Rafailo, davši mu ime Nikanor.
U vreme kriznih godina Drugog svetskog rata otac Nikanor postaje član sabora staraca. Nakon rata i revolucije u Grčkoj, Starac Nikanor je decenijama bio proiguman manastira Hilendara, a više puta je bio i na dužnosti protosa Svete Gore.
U svojim zrelim godinama uživao je veliki ugled, ne samo među svetogorskim monasima, nego i svuda u Pravoslavlju, a posebno u Srpskoj crkvi. Njegov izrazito blag i nenametljiv ali ogroman autoritet, plenio je ljubavlju i jednostavnom, zdravom mudrošću. Na ovaj način su ga doživljavali podjednako i učeni i neuki, mnogobrojni posetioci i poklonici, isto kao i naučnici i vodeći političari, koji su dolazili u posetu Hilendaru ili sa kojima se Starac susretao na svojim putovanjima. Svojevremeno, Starac Nikanor se dopisivao i sa sv. Vladikom Nikolajem Velimirovićem, koji ga je veoma poštovao i cenio.
Po pozivu, blagoslovu i dogovoru sa crkvenim velikodostojnicima, Starac Nikanor je rešio da poseti Australiju, a nakon toga je planirao i Ameriku, kako bi, uzdajući se u Gospoda, doprineo izmirenju braće, zavađene raskolom. Revnujući u svemu što je na duhovnu korist i spasenje, Starac je svoju ljubav i brigu radije pokazivao delima nego rečima. Iako mu je tada bilo 87 godina, prihvatio je poziv da prisustvuje osvećenju hrama manastira Novi Kalenić kod Kanbere u Australiji, na svetog Savu 1990. Na ovaj svetosavski zadatak je pošao ne misleći na svoje godine i fizičku slabost. Uzdao se u Gospoda i u molitve svetog Save.
Višedecenijski raskol, kao i stanje u Srpskoj Crkvi u rasejanju od Drugog svetskog rata pa sve do kraja Starčevog života, predstavljali su veliko breme i ranu na duši svakoga ko je Crkvu doživljavao kao Očev dom i lađu spasenja. Starac Nikanor i hilendarsko bratstvo su želeli da doprinesu ozdravljenju ove složene situacije, prouzrokovane otuđenošću, politizacijom, dubokim nepoverenjem i podelama u srpskoj crkvenoj zajednici.
A Starac Nikanor nikoga nije kritikovao niti osuđivao. U to vreme sa ljubavlju i brigom je govorio: “Kakav smo primer dali narodu? Umesto da praštamo i u ljubavi prebivamo, mi sitničarimo i svađamo se; umesto da mir tvorimo, mi pastvu izdelismo i jedne protiv drugih okrenusmo.“
Starac je novoosvećenom manastiru doneo ikonu Majke Božije Trojeručice, da svojom trećom rukom miluje sve one koji u toj svetinji budu živeli i oko nje se okupljali.
Po osvećenju hrama manastira Novi Kalenić, Starac je nastavio da obilazi srpske crkve i parohije po Australiji. Održao je više beseda, kratkih, jasnih i molitvenih, i razgovarao je sa mnogima. Međutim, i bez mnogo reči on je samim svojim prisustvom podsećao braću na svetog Savu, na njegov zavet i žrtvu.
Krajnje iscrpljen, ali kao i uvek dosledan u svemu, Starac je nastojao da sasvim ispuni svoj zadatak. Ali je čestitom Starcu stigao još jedan poziv. Iz ove, zemaljske Crkve koja je, ispunjavana Duhom Svetim ikona Carstva Nebeskog, dobri i verni sluga Božiji Starac Nikanor je u Nedelju Pravoslavlja, 4. marta 1990. dobio poziv da uđe u radost Gospoda svoga i počine kod Otaca svojih.
Ispraćeno molitvama i pobožnim suzama mnoštva Srba u Australiji, starčevo sveto telo je sahranjeno u lađi crkve Svetog Alipija Stolpnika. Da bi izmirio braću sveti Sava je doneo mošti svoga svetog oca Simeona. Starac Nikanor to nije mogao, ali je zato došao i ostavio svoje svete mošti. Tako je i na najudaljenijem kontinentu nastao još jedan sveti grob, koji će do kraja veka širiti ljubav, veru i mir, duh svetoga Save među rasejanim Srbima, i svim pobožnim ljudima u svim narodima.
Opširnije o životu Starca Nikanora možete saznati iz knjige: Starac Nikanor Hilendarac, autora protojereja stavrofora Srboljuba Miletića, koja se može nabaviti kod Mitropolije australijsko-novozelandske.
[box type=“info“ bg=“#“ color=“#“ border=“#“ radius=“0″ fontsize=“16″]Promocija knjige će se održati u Crkvenoj opštini Sv. Arhiđakon Stefan u Ruti Hilu, u Sidneju, u sredu u 6 uveče, 4. marta o.g.[/box]
