Пише: Красменко Кулаш, Мелбурн
[dropcap font=“0″]В[/dropcap]јероватно сте некад посматрали ситуацију у сеоској бари или оближњем језерцету кад се два патка потуку. Да ли око неке заносне женке или територије коју контролишу, у крајњем случају није ни важно, важна je чињеница да њихова борба никад не траје дуго. Они се послије кратког, жестоког обрачуна у којем перје лети на све стране, брзо раздвоје и сваки од њих отплови у супротном правцу. Онда такође сваки патак ће у одређеном тренутку застати и сваки за себе неколико пута снажно залепршати крилима у ваздух и тако се ослободити вишка енергије који се накупио у њиховим тјелима током борбе. Након тог ритуала лепршања или снажног махања крилима, они ће мирно наставити да плове, сваки у свом правцу као да се никад ништа није ни десило. Но, ако пођемо од претпоставке да један од тих патака има ум и савјест опозиционог лидера у Републици Српској, Младена Босића, онда ће он у своме мозгу наставити борбу, одржаваће је живом тако што ће наставити да опсесивно размишља и конструише, односно смишља “шупљу причу”, која само њему одговара. Ако смо којим случајем у стању да уђемо у паткову, односно Босићеву главу, овако ће вјероватно звучати “паткова прича” тј. Босићева прича: „Ја не верујем шта је он (Додик) управо урадио, побједио нас је по трећи пут на изборима. Је…ћу му све по списку. Он мисли да је ова бара (Република Српска) његова. Сигуран сам да већ нешто смишља против мене. Сљедећи пут ћу га научити памети да никад више не заборави лекцију, с ким се закачио.“ Итд. итд…
Камо пусте среће да се ја, овдје на крају свијета, не морам да бавим овом темом, али на моју велику жалост, мишљења сам да овај баснолики увод поприлично вјерно осликава политичку реалност тј. какво је стање ствари у пост-изборној Републици Српској. Стари, префригани патак Младен Босић, пошто није имао довољно људскe а ни политичке смјелости да се упусти у отворену борбу, један на један, са добро утовљеним патком Милорадом Додиком, он је подлом политичком рокадом послао у неравноправну борбу млађег, неискуснијег Огњена Тадића, који је ту борбу изгубио. Класичан примјер политичког макијавелизма у коме Огњен Тадић испадне нека врста колaтeралне штете, напросто буде бачен лавовима, жртвован зарад ”већих циљева” од стране свог лукавог лидера. Послије очигледног изборног фијаска Савеза за промјене, Босић, Тадић и Чавић, умјесто да рационално промисле шта им је чинити, достојанствено признају пораз и да замахну крилима, ослобађајући се негативне енергије која осим њих, смара и ефектује и цјелу Републику Српску, они чине управо супротно и настављају да повређено глуме жртву, незадовољно квачући колико их грло носи -ква, ква, ква, ква….
Тако озлојеђени и заслепљени мржњом према јачем, раснијем патку Милораду Додику који упорно, заштитнички чува своје јато и територију од уљеза, а кога не могу побједити ни након три изборна циклуса, ни на овај (демократски) ни на онај (кварњачки) начин. Неспремни за компромис било које врсте, сујетни патак Босић и одбачени, голуждрави пачићи, чине незамисливо. Напуштају своје јато, свој род најрођенији и прелјећу јату муслиманских гусана тј. бабином гусану Бакиру Изетбеговићу. Наравно, овај самоуништавајући политички маневар наших поражених опозиционара, стварање коалиције са србомрсцима типа Изетбеговић, Комшић и Суљагић, je плод добро осмишљене обојене ујдурме под диригентском палицом америчког ћуран-амбасадора Николаса Хила. Деструктивно, штеточинско делање амбасадора Хила, ако ништа, бар нам показује да некад и није добро помиловати ћурана за Дан захвалности, као што је Обама “помиловао“ њега, и послао га нама у босанску земљу Недођију да се надима, крешти и да нам загорчава ионако горак живот.
“И тако”, што би рекао бата Радашин, и сад и овог тренутка, док пишем ове редове, ум наших поражених опозиционара као покварена грамофонска плоча, наставља да врти једну те исту причу. Хоће власт по сваку цијену и нема ти друге. У прилог овој тврдњи иде и данашње саопштење Савеза за промјене које су осмислили у субординацији са федералним, муслиманским гусанима и западним надувеним ћуранима Хилом и Инцком. Објављена је листа жеља у виду одређених ресорних позиција и вјеровали или не, Младен Босић би да буде министар вањских послова БиХ, Драган Чавић хоће мјесто министра одбране, а старог Додиковог архи-непријатеља Здравка Крсмановића, би поставили за директора СИПЕ. Куку леле што нам зелени гусани Изет-бег, Комшић-ефендић и Суљ-ага мисле и желе добро.
Да ли је ово промискуитетно политичко-интересно флертовање наших худих опозиционара са муслиманским унитаристима најјаснији примјер болесног политичког егоизма, процјените сами. По мени лично, ово је сумрак политике, политиканство најгоре врсте, дно дна, нема ниже. Ићи у коалицију са “златним љиљанима”, дојучерашњим убицама и отвореним мрзитељима Срба је погубан политички образац, који данас-сутра може скупо коштати Републику Српску. Ја, мали српски кенгур, који са велике дистанце посматра и прати пост-изборна превирања у РС, знам само једно: Доктрина “Завади па владај“ је стара колико и сам човјек. Ако се тај манипулаторски modus operandi Запада у БиХ и РС на врјеме не препозна и не разобличи проактивним приступом од стране мјеродавних институција РС, стићи ће нас усуд из оне добро знане српске пословице која каже: “Ако нећеш брата за брата, хоћеш туђина за господара”. Живи били па видјели, вријеме је најбољи и најсигурнији судија, оно ће сигурно, као и много пута до сада показати ко је ко у српском националном корпусу, ко је вјера а ко невјера. Дај Боже да грешим, али све су прилике да су ква Иванић, ква Босић и ква Чавић, својим непромишљеним прелетом у душманско јато заувјек одлјетјели, односно отпловили у мрачну страну српске историје.
