POTVRDA SPRKIH POVLASTICA  DUBROVAČKOJ VLASTELI

Kako je Tvrtko Kotromanić sve iznenadio i od nejakog, golobradog mladića  postao ambiciozan srpki vladar i vešt diplomata, koji će sačiniti jedan od najznačanijih spomenika srednjevekovnog srpskog  prava, kojim potvrđuju povlastice  gradu Dubrovniku  i tamošnjoj vlasteli ?

Stefan Tvrtko I Kotromanić (ćir. Tvrьtkѡ, Tvrьtko, lat. Tvrthco, Tuercho, Tarcto, Tvrtco, Tvertco, Tvartco; 1338. — 1391) je bio srpski ban i kralj srednjovekovne Bosne.

Tokom svoje vladavine proširio je teritorijalni opseg Bosne. Krunisan je i za kralja Srbije (tada je sebi dodao ime Stefan, dinastičko ime svih Nemanjića, i titulu kralja Srba, Bosne, Primorja i Humske zemlje) iako nikada nije uspostavio potpunu vlast u Srbiji, ali je ostao upamćen i po nekoliko značajnih pravnih povelja, od koji je najznačajnija ona kojom se potvrđuju  povlastice Dubrovniku..

Kada je Stefan Drugi Kotromanić umro 1353. godine, presto je nasledio njegov petnaestogodišnji bratić Tvrtko, sin  kneza Vladimira. Bio je to signala i za preostalu vlastelu i susede , pesebno Ugare da pokušaju da se ovajde zbog mladosti i neiskustva mladog Tvrtka. Izgledalo je da će u tome lako uspeti. Tvrtko se, međutim, dokazao kao vešt diplomata, mudar  ratnik i vispren državotvorac. Uspeo je da obuzda ambicije svog brata Vuka i ostale srpske  vlastele, da protera Ugare.

Tvrtko je sa srpskim oblasnim gospodarom knezom Lazarom Hrebeljanovićem bio u dobrim odnosima. U to vreme knez Lazar je bio gospodar Moravske Srbije i isto kao Tvrtko, sused moćnog i agresivnog župana Nikole Altomanovića, čija se vlast širila od Rudnika do Jadranskog mora, duž Drine, Gacka, Bileće i Trebinja. Nikola Altomanović je u pobuni vlastele u Bosni direktno pomagao Tvrtkovog brata Vuka, borio se sa Dubrovčanima, a samom Lazaru je oteo Rudnik. Imao je pretenzije da se dočepa Prizrena i da bude glavni gospodar srpskih zemalja.

U koaliciji sa knezom Lazarom Tvrtko je uspeo da sruši Nikolu Altomanovića i dođe u posed velikog dela njegovih teritorija. Na taj način je postao sused Balšićima, osionim gospodarima Zete i gornje Albanije. Ovi su posle pogibije braće Mrnjavčevića u Maričkoj bici proširili svoju vlast na Peć i Prizren. Izvukli su korist i od rušenja Nikole Altomanovića, zagospodarivši zaleđem Dubrovnika (Trebinjem, Konavalima i Dračevicom) zbog čega će doći u sukob sa bosanskim banom, koji je takođe isticao svoje pravo na dubrovačko zaleđe, pozivajući se na svoje Nemanjićko poreklo.^[9]

Početkom 1377. (u januaru ili prvoj polovini februara) preoteo im je Trebinje, Konavle i Dračevicu, što je navelo Đurđa Balšića (srp. Gюrgь Balšikь) na pljačkanje Bosne sve do Nevesinja. Đurđevom smrću, Tvrtko je oslobođen brige s te strane, a vlast nad teritorijama zauzetim 1377. osigurana. Uz to, i preostalo primorje između Kotorskog zaliva i teritorija zauzetih 1377. potpalo je pod vlast bosanskog vladara. Tvrtko je tako postao gospodar jadranskog primorja između Kotora i Dubrovnika (bez tih gradova, razume se). Tim osvajanjima, naročito onim duž Drine i Lima, povećao je još više udeo pravoslavnih (srpskih) sveštenika, monaha, vernika i crkava pod vlašću bosanskog vladara.

Posle tih uspeha  kralj Stefan Tvrtko, kao  kralj Srbije, Bosne i Primorja  10.aprila 1378. godine, potpisuje Povelju „kojom potvrđuje Dubrovčanima povlastice i ugovore srpskih i bosanskih vladara“. Ova povelja prestavlja izuzetan spomenik srpskog srednjovekovno prava, a njom se  najviše bavio  prof dr Aleksandar V.Solovjev. Aleksandar Vasilijevič Solovjev (18. septembar 1890, Kališ kod Grodna, Rusko carstvo, sada deo Poljske — 15. januara 1971, ženeva, Švajcarska) je bio ruski istoričar, stručnjak za srpsku srednjovekovnu istoriju i srednjovekovnu heraldiku. Iako se obrazovao u Rusiji Solovjev je dobar deo radnog veka proveo u kraljevini Jugoslaviji nakon što je izbegao tokom revolucije u Rusiji. Postao je aistent  na Beogradskom univerzotu 1920. godine. U Beogradu je 1928. godine dokotrirao, sa temom odabrani spomenici srpskog  prava. Nakon Drugog svetskog rata Solovjev je morao da napusti Beograd usled ideološkog progona. Izgledalo je da će mir pronaći u Sarajevu, gde je postao je profesor novoosnovanog Pravnog fakulteta u Sarajevu i kao najugledniji naučni radnik među profesorima postavljen je za prvog dekan ovog fakulteta. Uhapšen je 1949. godine iz ideoloških razloga i osuđen je na osamnaest meseci zatvora. Sa porodicom je izbegao u Ženevu 1951. godine. Nakon nekoliko godina 1955. postao je redovni profesor Fakulteta za književnost Univerziteta u ženevi. Vodio je katedru za slovenske jezike i književnost do 1960. godine kada je penzionisan.. Umro je u Ženevi 1971. gde je i sahranjen.

Knjigu Solovljeva „Odabrani spomenici srpskog prava (od XII do kraja XV veka)“ iz koje prenosimo u celosti ,  pomenutu Dubrovačku  povelju , štampala je 1926. Godine „Izdavačka knjižarnica Gece Lona“.

Kao gospodar jednog dela nekadašnjih nemanjićkih poseda, Tvrtko je smatrao sebe jedinim legitimnim nastavljačem njihovih državnih tradicija , što i  pomenutoj  Povelji potvrđuje. Videvši, kako sam kaže u Povelji, zemlju svojih predaka Nemanjića „po njih ostavljšu i ne imuštu svojego pastira“, odlazi „v srbskuju zemlju“, želeći „ukrepiti prestol roditelj mojih“ koji „v zemljnem carstve carstvovaše, i na nebesnoje carstvo preselili se“.

Dalje Tvrtko Dubrovniku,kao gradu i njegovoj vlasteli potvrđuje stare  povlastice,  kao i trgovačke slobode i slobodu  kretanja.  Tvrtko obećava zaštitu i pomoć u odbrani Dubrovnika…

Na kraju Povelje se ističe da ju je napisao logetet  ,  u slobodnom  prevodu šef dvorske kancelarije i pisar  – Vlade.

Piše : Predrag Savić

(Autor je advokat iz Beograda)