(Čemernica, 6. maj 1928. – Krenburn, 7. juni 2020.)

Otišao je jedan od najpoznatijih Srba prve generacije izbeglica posle Drugog svetskog rata. Kao dete preživeo je ustaški genocid, rano je prozreo komunističke obmane. Iz ničega je stvorio mnogo i postao Srbin koga poznaju širom Australije. Najveće bogastvo koje ostavlja nisu imanja, hoteli i farme, već supruga Darinka, kćerka Mica i unuci koji su bili i ostali njegov ponos

Svako ko na ovaj svet dođe, jednom mora otići i na ponovni susret sa Stvaraocem. Neko pre, neko kasnije, bez obzira kakav se kao čovek pokazao, bio vredan i dobar ili ne. Vernima, koji su negde pored roditeljskog ognjišta poneli nauk o tome šta znače tradicionalne vrednosti srpskog naroda, da se valja pomučiti kako bi iza sebe ostavili trag dostojan čoveka, život je zadovoljstvo čak i kad je neobično težak. Zato što iz najveće muke, kao po pravilu, nastaju besmrtna dela. Božjim promislom, dakako!

Sada već davne 1928. godine, na dan velikog praznika Svetog Velikomučenika Georgija, 6. maja, rođen je dečak za koga je samo Gospod znao šta ga čeka kao prvog sina i najstarije dete Janka i Milke Milojević. Dadoše mu ime Mićo. Rođen je u Čemernici, na mučeničkom Kordunu, u siromašnoj porodici koja se borila za suvi opstanak, a činjenica da je rođen kao Srbin postaće u godinama i decenijama koje su usledile teret koji ga je često pritiskao čak do same granice života i smrti, ali teret koji je sa ponosom nosio do svog poslednjeg dana. Ili, kao što duhovito primeti čestiti povratnik u srpstvo: „Da je lako Srbin biti, svi bi se otimali da budu Srbi! Ali upravo zato što je teško, ne treba mnogo pameti da se zaključi i da je – uzvišeno!“

Za retke koji ne znaju, Kordun je deo bivše Vojne krajine, istorijsko-geografska regija smeštena uz reku Koranu, između masiva Male i Velike Kapele sa jedne i Petrove gore sa druge starne. Predivan kraj nesumnjivih prirodnih lepota, prošaran kao biser čistim vodama, prostranim šumama, bajkovitim proplancima, drevnim utvrdama po kojima je i dobio ime još u vreme turske najezde. Narod vredan i trpeljiv, u mirna vremena borio se sa svakojakim nedaćama i nikad se ne bi žalio na ono što stiže sa neba da nije kao najteža kazna i večni izazov stiglo zlo sa zemlje. I bez obzira na sve strahote vekovnih sudara sa turskim osvajačima, brutalnosti čiji je simbol nabijanje živog čoveka na kolac, nikad Kordun nije upamtio veće zločine i veća stradanja do Drugog svetskog rata i strahovlade najgoreg od svih režima viđenih ne samo u 20. veku. Ustaše!

Mićo je upravo zbog mesta gde je rođen i činjenice da je pravoslavni Srbin, već na samom početku rata 1941. godine naučio na najmučniji način lekciju života koja mu ostaje pratilja do poslednjeg njegovog dana. Da bi čovek naučio da gleda smrti u oči i nastavi da se bori za život nikad ne posustajući, mora da bude napravljen od posebnog materijala. Onima koji znaju šta to znači, dovoljno je reći – krajiška krv! Umesto da posustane, da se preda, ili kao mnogi drugi da ne prestane kukati nad sudbinom koja ga je snašla, Mićo Milojević nosio je u sebi uspomenu na dan kada je zajedno sa ocem uspeo da izbegne mučenički kraj u jednom od najpoznatijih pokolja koji su ustaše organizovale tokom Drugog svetskog rata, onaj u centru Gline, u tamošnjoj pravoslavnoj crkvi; ceo život nosio je u sebi bol pri pomenu dede koji je u toj istoj crkvi ostao zaklan, uspomenu na baku koju su ustaše zaklale ispred kuće, pored puta dok je čuvala kravu, tetku koju je ista sudbina snašla pored plasta sena…
Imao je tek 12 godina kada su ga ustaše s ocem pozvale na ispitivanje u selu Taborište odakle mu je bila majka. Dečaka su odvojili od oca, odveli ga u podrum, skinuli cipelice i tukli po tabanima tražeći da kaže gde njegov ujak krije pištolj. Ni sam nije znao kako su ih pustili, jer je upravo u Taborištu 200 srpske dece završilo pod ustaškim nožem tih dana. Nikad nije zaboravio kad ga je kao dečaka ustaša pokušavao ubiti gađajući ga puškom, zabavljajući sebe i svoje drugove, na način koji jasnije od bilo kakve psihijatrijske dijagnoze govori o kakvim se zlotvorima radilo. Nosio je bol i nikad nije zaboravio, ali umesto klonuća pretvorio je dragocenu energiju u stvaralaštvo. Preko noći sazreo, kraj rata dočekao je kao osvedočeni borac protiv ustaške vlasti i NDH kao najveće nakarade od države ikad viđene, pobednik nad nepravdom i poniženjem. I tek što je pomislio da je najmračnija stranica istorije Korduna i srpskog naroda Krajine završena, nastupilo je novo razočaranje. Komunistička vlast, bez obzira kako se predstavljala, dugoročno je vodila politiku prema Srbima podjednako ubitačnu onoj ustaškoj. Ubitačnu, samo često vešto prikrivenu!

Dok je većina Srba, srećna što je preživela genocid i neviđene strahote, bila zadovoljna i nestankom brutalne vlasti, Mićo je bio među retkima sposoban da vidi dalje, iako nije bio na brdu vlasti i moći. Novu nepravdu upamtio je kao jasan znak da nema pravo da se nada boljim vremenima. Kada je kao mladi radnik na vađenju peska bio mnogo uspešniji od drugih i trebao pošteno da primi zarađeno, oteli su mu deo zarade uz sramno objašnjenje da bi tako mogao da se obogati. Bistrom mladiću, već prekaljenom borcu, nije trebalo dvaput ponoviti! Odmah je odlučio da menja i okruženje, i posao. Odlazi u Zagreb, završava fotografski kurs i počinje se baviti fotografskim zanatom.

I kako to obično biva, sreća prati hrabre i odlučne, Bog je milostiv prema onima koji njegovu milost zasluže. Na jednom od fotoreporterskih zadataka u nekoj od zagrebačkih bolnica, ugledao je mladu devojku, prvog studenta medicine iz Plaškog posle Drugog svetskog rata i jednu od najlepših devojaka Plaščanske doline svih vremena. Zvala se Darinka Grba, kćerka poznatog i omiljenog mlinara Laze koga su ustaše ubile početkom rata zajedno sa Svetim vladikom SAVOM (Trlajićem). Vreme će pokazati da će ih sudbina i poreklo, nadasve osećanja, držati gvozdenim vezama zajedno punih 70 godina!

Odlučio je da iz grotla komunističkih obmana i laži beži u slobodu. Rizikujući život, prešao je jugoslovensku granicu i obreo se u Italiji gde će u logoru kod Bolonje provesti sedam meseci. Otuda je stigao u Australiju, iako je i sam, kao i ostale izbeglice, nameravao da sreću potraži u Americi. Na najmanji kontinent stigao je naoružan onim što je jedino nosio sa sobom: svoju mladost, snagu volje, želju za stvaranjem i takmičenjem u poštenijim uslovima, prirodnu inteligenciju i prekaljenost u borbi za goli opstanak. Počeo je od ničega, dosegao visine o kojima nije mogao ni da sanja. Često je znao reći da je prvih deset godina bilo deset godina pakla. Radio je u fabrikama i istovremeno kupovao pomalo zemlje, zajedno sa suprugom Darinkom koja je kao i on koju godinu ranije, preko planinskih vrhova na granici sa Italijom, boravka u logoru Eboli, stigla za njim na sam „kraj sveta“.

Svako sa sobom nosi uspomene kao posledicu života koji piše ponekad čudesne redove nikad napisanog romana. A život Miće Milojevića je zaista bio roman. Život kao čudo! Uz mnogo stranica muka sa granice fizičkog opstanka, tragedija i teških izazova, bilo je i veselja, šale pa i anegdota. Takva je, na primer priča kako je kupio još 60-tih godina prošlog veka svoj prvi luksuzni auto, najomiljenijeg – ševroleta! Priča kaže da je na jednoj od parcela farme od koje je živela cela porodica, zasejao krastavce, ali zbog prilično neobjašnjivih okolnosti, kasnije upravo tu parcelu zapostavio pa je na njoj buknula visoka trava. Udariše te godine teški mrazevi i na pijacama nastade nestašica krastavaca. Mićo je ne jednom pogledavao onu svoju žalosnu, zapostavljenu parcelu i onako, nošen više znatiželjom negoli kakvom nadom, krene da pogleda ima li što u visokoj travi. Kako je rukama krenuo da razgrće imao je šta i da vidi! Ogromne, zdrave krastavce koje je upravo trava sačuvala fatalnog smrzavanja. Potpuno neočekivano, kamioni koje je iz Krenburna slao na Viktorija market u Melburnu, bili su natovareni u tom trenutku najtraženijom robom koju nije imao niko osim Miće Milojevića. Zarađenim novcem kupio je čuveni „ševrolet – impalu“ koji ga je služio dugo godina i od kojeg se nikad nije rastao, čak i kad više nije bio u voznom stanju.

Iza čoveka ostaje samo malo praha od koga je i nastao. Iza onog koji se „imao rašta i roditi“ ostaje delo. Iza Miće Milojevića ostaje dovoljno da se pamti i vekovima; sva ovozemaljska blaga, zemlja i farme koje je kupovao, podizao i uređivao, veliki graditeljski poduhvati kojih se nije plašio, napokon milionski posao sa hotelima, ništa ne bi vredelo i sve bi bilo podložno čak i brzom propadanju da nije najveće vrednosti koja ostaje kao svedok svrhe postojanja i ovozemaljskog puta Miće Milojevića. To je pre svega njegova odana supruga Darinka koja je od dana kada su se sreli pa do njegovog poslednjeg ovozemaljskog daha bila njegov najverniji saradnik i najsigurnija podrška; njegova jedinica Mica, očev ponos i uzdanica, njegovi unuci Endrju, Marko i Kejt koji su od najranijeg detinjstva naučili da je vredan rad, uz ličnu skromnost i poštenje jedini pravi put rešavanja svih nevolja, pravi odgovor na izazove koji svakoga čekaju. Napokon, imao je Mićo i mnogo razloga da bude ponosan i srećan što mu je zet postao upravo Xon Fining, čovek uz čiju je širinu pogleda na život, retko zdravu životnu filozofiju i poštovanje koje je stekao prema roditeljima svoje supruge, porodica realne nasleđene razlike shvatala kao bogatstvo a ne problem. Tako su Mićini unuci naučili srpski jezik a o srpskoj istoriji znaju verovatno više i od mnoge dece rođene u Srbiji. Ne jednom su odlazili u postojbinu svojih predaka, obilazili pradedovsku zemlju i krajeve.

Ime Miće Milojevića ostaje večno zabeleženo u srpskim nacionalnim organizacijama, udruženjima i nadasve Srpskoj crkvi. Pomagao je mnogo, često mnogo više nego što se znalo, od Karltona preko Grinzboroa do manastira Novi Kalenić u Kanberi, ali najviše crkvenoj zajednici okupljenoj oko hrama „Svetog kralja Stefana Dečanskog“ u Karum Daunsu kod Frenkstona gde je podignut i memorijalni centar „Draža Mihailović“, u čijoj je gradnji Mićo učestvovao od samog početka, ne jedini ali prvi. U vreme nepravedno osmišljenog raspada Jugoslavije bio je u prvim redovima svih srpskih demonstracija, uvaženi član Boračke organizacije.

Čak i oni međi njegovim najostrašćenijim kritičarima, a svaki iole vredan Srbin mora imati takve jer inače kao da ne bi znao koliko vredi, moraju mu priznati da je bio borac, stvaralac i – vizionar! I još nešto – neviđeni strateg! Ako čovek neminovno prolazi kroz životna raskršća na kojima ga sreće izbor, mnogo stranputica i samo jedan pravi put, Mićo Milojević je pokazao da ima tako redak osećaj koji ga je nepogrešivo vodio upravo ka tom jedinom pravom putu. Jednom kad je odlučio, više ga ništa nije moglo sa tog puta skrenuti. Kao dete izbegao je da završi u grotlu ustaškog genocida, ali strahote koje je preživeo u ranim godinama života umesto da ga pokolebaju i oslabe, učinile su ga jačim, nesavladivim. U šali je znao reći da je po sredi „kvalitetan materijal“ od kojeg je napravljen.

Mićo Milojević odlazi sa ovoga sveta, verujemo na mnogo bolje mesto, ali iza sebe ostavlja svoje životno delo i snažnu pouku za sve željne da nešto važno i vredno nauče. Bio je suprug, otac i deda, bio je Srbin odan svom narodu i pravoslavnoj Crkvi, spreman da rizikuje sve pa i sam život zarad viših ciljeva. Da, sreća prati hrabre, jedna je od pouka koje ostaju iza njega. I, naravno, ulica u Krenburnu koja nosi njegovo prezime.

Neka mu milostivi Gospod oprosti sve grehe, mnogi od Srba koji su ga dugo znali nisu mu opraštali uspeh. Takav smo narod, a ipak jedini kome je Mićo pripadao svom svojom dušom, jedini koga je voleo i kome je bio odan do kraja.
Vječnaja pamjat!

Slobodan Grba