Boško Tešanović je bio najveći pojedinačni darodavac hrama Sv. Save na Vračaru u Beogradu za što je dobio i orden Svetog Save. Bio je i kum crkve Svetog Jovana Krstitelja u Volongongu. Zalagao se za ekonomske reforme u Srbiji i Republici Srpskoj i davanje olakšica ljudima koji su se penzionisali u Australiji da se vrate u Srbiju.

Boško Tešanović rođen je u Krupi na Vrbasu u Republici Srpskoj na Božić, 7. 1. 1938. godine. Upokojio se na Jovanjdan, 20. januara. 2022. u Beogradu. U našem narodu se veruje da rođenje i upokojenje na najveće hrišćanske praznike nam mnogo govori o dobroti čoveka. Posle povrede kuka, u bolnicu ga je prevezao sin Boško mlađi, koji je u to vreme bio u Beogradu sa ocem. Bolnica je bila puna pacijenata zaraženih kovidom. Čak su i neki lekari bili zaraženi. Situacija je bila veoma loša i stanje se naglo pogoršalo, što je dovelo do smrti.

Za života, prilikom svakog našeg susreta, Boško nam je govorio da je Srbin i srpskog porekla, da bi sve dao za Republiku Srpsku i Srbiju i srpski narod,  da je rođen u selu kod Manjače, gde je rođen pesnik Petar Kočić, čije je pesme rado čitao. I sam je postao pesnik. Svoje pesme je čitao najbližim prijateljima. Rekao je da su njegove pesme takve u kojima čovek može da bude na nebu ali i u provaliji. Voleo je da svira gusle. Imao je kolekciju gusala koju je brižno čuvao. Vredne primerke je dobio od najbližih prijatelja. Kad god je imao vremena, svirao je gusle za sebe, svoju porodicu i poznanike. Setio se i detinjstva kada je sa 5 godina ostao bez oca i nešto kasnije bez majke. Često je spavao u štali i radio samo za hranu. Bili su to preteški dani za našeg Boška, kojeg su mnogi od milja zvali naš Bole. Pre nego što je prešao austrijsku granicu, lutao je mesec dana po gudurama i preživeo teške dane. Sa 20 godina došao je u Australiju, gde je postigao mnogo u materijalnom smislu. Sećajući se detinjstva, uvek je pomagao onima kojima je pomoć bila potrebna. Pomagao je nacionalne organizacije, crkve i obične ljude. Pomoć je pružao s ljubavlju, osmehom i od srca a nikad ništa nije tražio za sebe. Bio je najveći pojedinačni darodavac hrama Sv. Save na Vračaru u Beogradu. Donirao je 100.000 dolara i 40.000 evra. Takođe je kupio najveći krst vredan 60.000 dolara. Uvek je govorio da će sve dati za Srbiju. Zalagao se za ekonomske reforme u Srbiji i Republici Srpskoj i davanje olakšica ljudima koji su se penzionisali u Australiji da se vrate u Srbiju. Imao je viziju i znao da bi dolazak naših penzionera i ostalih iz celog sveta imao veliki značaj za našu srpsku zemlju. Verovao je da će se to ostvariti.

Opelo i parastos obavili su otac Ljupko Čubrilović i otac Branko. Opelu i sahrani prisustvovali su rođaci i brojni prijatelji porodice Tešanović. Otac Ljupko je kroz suze govorio o pokojnom Bošku, koji mu je rođak i po ocu i po majci, rekavši da Boško nije bio sebičan i da je svima od srca pomagao ne štedeći novac, trud i vreme. Doveo je oca Ljupka i njegovu sestru  u Australiju i pomogao im da započnu novi život. Popadija Drina je još jednom izrazila zahvalnost za sve što je Boško učinio za njih, crkvu i našu zajednicu.

Boškov prijatelj Miladin Đukić nam je rekao: „Živjeli smo u kući sa Boškom i Marom Tešanović i uvijek smo se dobro razumjeli i poštovali. Novčano je pomagao srpsku zajednicu i ljude koji su mu se obraćali. Brzo je naučio engleski i pomogao svima kojima je bila potrebna pomoć u tumačenju i popunjavanju dokumenata na engleskom. Mnogima je pomogao oko zapošljavanja i iznajmljivanja stanova.“

Žarko Romić i Smilja Ćosić su nam rekli da je Boško za većinu u Daptu bio sve. Radio je za crkvu, naše organizacije i naš narod. Redovno je dolazio u crkvu i bio njen prvi donator. Rado je razgovarao sa svima i voleo je da se druži sa ljudima.

Stariji sin Rade na groblju Lejk Sajd u Kanahuki, predgrađu Volongonga,  pročitao je oproštajno pismo na engleskom jeziku koji smo preveli na srpski:

“Danas se opraštamo od još jednog pripadnika velike generacije koja je preživela Drugi svetski rat i pretrpela patnju koju moja generacija i generacija moje dece nikada neće razumeti. Generacija koja je putovala širom sveta bez resursa, jezičkih veština i često sa malo obuke. Oni su stvorili nove živote za sebe i porodice i izgradili nove zajednice, crkve i klubove od svojih snova, strasti i žrtve.

Boško Tešanović je rođen 7. januara 1938. godine u Krupi na Vrbasu u Bosni i Hercegovini, Jugoslavija. Ubrzo nakon što je Drugi svetski rat zahvatio regiju u dobi od 5 godina njegovog oca ubili su komunisti. Tri meseca kasnije njegova majka je preminula nakon rođenja njegovog brata koji je takođe umro. Odgojili su ga stric Rade i porodica.

Godine 1957. odlazi od kuće da radi na raznim poslovima u Vojvodini, u Srbiji. U junu 1958. odlučuje da napusti Jugoslaviju (da bi izbegao regrutaciju u vojsku koja je ubila njegovog oca) i beži u Austriju gde je smešten u izbeglički kamp. U aprilu 1959. brodom stiže u Australiju. Radi brojne poslove, seče šećernu trsku, vozi mašineriju po snežnim planinama, pa čak i vodi prodavnicu voća dok pohađa časove engleskog. Godine 1959. postaje osnivač srpske crkve u Volongongu.

1963. ženi se Marom Mirić (moja majka). Zapošljava se u elektrolitičkim rafinerijama i topionici u luci Kembla (topionica bakra). Godine 1966. desila se tragedija kada popušta labav poklopac i on pada u bačvu sa sumpornom kiselinom. Saradnik ga spasava od smrti i samo su mu noge unakažene. Negova žena je bila dve nedelje trudna sa mnom u to vreme. Dok se oporavlja uči engleski i razmišlja o budućnosti studiranja računovodstva i dopisnih putovanja.

Početkom 1970. otvara kancelariju poreskog agenta ‘Bosco Accounting’ u Cringili. 1973. godine rođen mu je drugi sin Boško mlađi. Zbog njegove radne etike, odlučnosti i strasti da pomaže ljudima, posao mu ide dobro, a on ulaže u razvoj nekretnina i uključuje se u lokalnu zajednicu. Postaje dobrotvor mesne crkve postajući kum hrama Sv. Jovana Krstitelja u kojoj se danas obavlja opelo. Čak je bio izabran za odbornika u savetu Šelharbura. 1979. prodaje svoj biznis i seli se u Sidnej, uspostavljajući novu poresku praksu 1980. godine i gradi nekoliko kuća.

Njegov angažman u zajednici se nastavlja tako što je postao predsednik Srpskog centra Bonirig i član raznih drugih srpskih klubova. Raspad Jugoslavije podstakao je njegov interes da se vrati u Srbiju. Opčinjen je izgradnjom Hrama Svetog Save na Vračaru u Beogradu i postaje dobrotvor izgradnje crkve. Za to je odlikovan Ordenom Sv. Save prvog stepena i to je  jedna od najviših nagrada koje se dodeljuju nesveštenicima.

Od 1994. godine sve više vremena provodi u Srbiji stičući nekretnine i poslovanje i zalažući se za ekonomske reforme i razvoj zemlje što je dovelo do njegovog preseljenja u Srbiju. Godine 1994. i 1996. blagoslovljen je sa dvoje unučadi Roksandom i Maksimom.

Poslednjih 6 godina mučio se sa zdravljem, nakon što je nedavno proslavio 84. rođendan i našu slavu, bio je slab, a nedavni pad i kovid pokazali su se previše za njega. Većina nas ga se seća kao čvrstog čoveka koji je pobedio nevolje, postigao mnogo u svom životu, pokazao velikodušnost i uživao u društvu ljudi.

Danas se tata opraštamo i zahvaljujemo ti na svemu od sve tvoje dece, unuka i onih čiji si bio deo života.”

Posle sahrane svi prisutni su se u crkvenoj sali poslužili hranom i pićem.Svima nama Boško će ostati u sećanju kao čovek velikog srca koji je uvek bio spreman da svakome pomogne. Neka počiva u miru Božijem.

Nikola Jović

MOJA SEĆANJA I ISKRENO  PRIJATELJSTVO SA POKOJNIM BOŠKOM TEŠANOVIĆEM

Za Boška Tešanovića prvi put smo čuli od mojih roditelja Radojke i Milutina – Tineta Živkovića posle njihove prve turneje po Australiji osamdesetih godina prošlog veka. Opisali su nam ga kao veoma finog, inteligentnog i nadasve dobrog čoveka. Voleo je da posećuje koncerte naših pevača i muzičara u Sidneju bilo u koncertnim salama ili u restoranima.

Mi smo već bili planirali da se zbog predstojećih opasnih događaja u Jugoslaviji preselimo u Australiju, a pre svega da omogućimo našoj deci da žive i uče u miru. Znajući da ćemo od Boška Tešanovića moći da očekujemo pozajmicu za prvo razdoblje života u Sidneju, poklonio sam svoje prelepe gusle njegovom starijem sinu Radetu, koji nas je posetio u Beogradu na povratku u Australiju sa svojom budućom suprugom, jer sam znao da ih skuplja i da ih ima 12 u velikoj kolekciji.

Ove veoma vredne gusle moji roditelji su kupili u znak zahvalnosti za moje studije etnomuzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Kao što je poznato, etnomuzikologija proučava sve što je vezano za život i stvaralaštvo na selu – rad, običaji i obredi, muziku, igru i sve što uz to ide. Inače, na ovim prekrasnim guslama na drvenom telu urezane su figure preko 50 značajnih ličnosti iz istorije srpskog naroda – od Njegoša, preko brojnih istorijskih ličnosti do Vuka Stefanovića Karadžića.

Boško je bio presrećan kada je dobio gusle. Odmah se ponudio da pomogne u svemu oko našeg dolaska u Sidnej. Sećam se da smo odmah po dolasku svi otišli na velike demonstracije 28. juna 1992. godine u Kanberi. Iskrenu pomoć pružila nam je i njegova supruga Mara.

U društvu Boška i Mare naučio sam mnogo o njihovim životima.

Ono što je na mene ostavilo poseban utisak je Boškova iskrena i duboka vera u Boga.

Ne samo da se usrdno molio Bogu, već je to pokazao i priloživši sredstva za izgradnju naše crkve u Daptu i veliki dar za podizanje hrama Svetog Save u Beogradu, kada je proglašen za jednog od kumova ove naše lepe zadužbine.

Sećam se njegove molitve „San Bogorodice“, koju je izgovarao svakodnevno…

Boško Tešanović je imao veliku inspiraciju za pisanje pesama, na sebi svojstven način. Zamolio me je da mu ih uredim, što sam rado uradio jer sam shvatio koliko želi da se tako izrazi. U pesmama je najviše pričao o svom zavičaju na Manjači i o ljubavi.

Zanimljiva kombinacija brojeva vezanih za rođendan i smrt Boška Tešanovića: Božić – 7. januar 1938. u Krupi na Vrbasu – Sv. Jovan – 20. januar 2022. godine u Beogradu. Oba dana su veliki praznici naše Svete Srpske Pravoslavne Crkve.

Tek juče sam od novinara Nikole Jovića saznao za njegovu smrt i da će biti sahranjen u Daptu.

Dok ovo danas pišem u jednom dahu, ponavljam da je on u suštini bio jedno veliko dete sa puno ljubavi i vere u Boga.

Neka počiva u miru i zagrljaju Božijem.

Iskreno saučešće njegovim najmilijima.

Profesor Slobodan Živković sa porodicom