Odavno je priča o Srebrenici postala mit. Sporne su cifre, sporne su namere, sporni su akteri događaja… Jedno je samo izvesno – medijski rat dobili su Bošnjaci. Cifru od oko 4000 su nekako dogurali do 8000, mnoge žive vode kao mrtve – u borbi za diskreditaciju Republike Srpske i njeno ukidanje, koje je krajnji cilj ovih špekulacija.

Treba poći samo od činjenice da je Srebrenica, prema popisu iz 1991.godine, imala 5.746 stanovnika, od čega 3.673 muslimana (današnjih tzv. Bošnjaka). Kako je moguće onda da je u Srebrenici, navodno, ubijeno 8.000 stanovnika?! Toliko Srebrenica nije imala sa svim selima, zasigurno. I kako je moguće da se u Rezoluciji o Srebrenici nađe paušalna formulacija, koja ne govori čak o ubijanju, nego „seksualnom zlostavljanju desetina hiljada žena, dečaka“ itd?! Nakon što ovo nije prošlo kod srpskih vlasti, šalju novu formulaciju, gde se samo umesto „desetina hiljada“ pominju hiljade! Dakle, pijačno cenjkanje – pa da se nađemo negde na sredini!? Nečuveno. Ispada da su naši vojnici za krajnji cilj imali isključivo seksualno iživljavanje!

Istovremeno, u okolini Srebrenice pobijeno je, prema srpskim izvorima, između 2.500 i 3.500 Srba. Autor knjige, koja nudi drugačiju verziju istine o događajima u Srebrenici od zvanične – probošnjačke, Edvard Herman tvrdi da su sami muslimani ubili oko 1000 svojih ljudi, koji su se nalazili na spiskovima za odstrel, što je, ujedno, trebalo da uveća razmere srpskog „genocida“. S druge strane, pisalo se mnogo o tome da su među postradale u Srebrenici uvrštavani i muslimani, poginuli na ratištima, dalekim od Srebrenice, pa čak i oni koji su među živima… Zapadna propagandna mašinerija, svakako, te podatke neće proveravati – na to se računalo. Cilj je bio proglasiti Srbe genocidnim narodom i diskreditovati Republiku Srpsku, radi konačnog cilja – njenog ukidanja.

Takođe se zna da je masovno ubijanje muslimana 1995. godine – posledica masovnog ubijanja Srba u istom tom kraju… Na kraju krajeva, ako (pristojnosti radi) rešimo čak da ne upoređujemo cifre s jedne i druge strane, ako zločin nazovemo zločinom, ni tada nemamo pravo da zanemarimo žrtve jednog naroda, a žrtve drugog da veličamo! Tačnije, nije prirodno da veličamo tuđe žrtve, a da nipodaštavamo svoje! Ili su Bošnjaci neka vrsta „arijevaca“ u odnosu na nas, „proste“ Srbe, pa su tako i njihovi životi vredniji?!? Da li je to skriveni smisao Rezolucije o Srebrenici?

Međunarodno javno mnjenje pod izrazom „masakr u Srebrenici“ nikako ne podrazumeva srpske žrtve, samo muslimanske („bošnjačke“). Koliko smo sami doprineli omalovažavanju svojih žrtava svojim hladnim i nezainteresovanim odnosom u opštem medijskom ratu, koji se vodi na ovom tlu od devedesetih do danas?! Mnogo. Veoma mnogo. Svi oni, koji su imali i najmanji uvid u stanje stvari, a nisu obavestili javnost na vreme, ogrešili su se o svoj narod. Jer, koliko treba poštovati tuđe žrtve, minimum toliko treba poštovati svoje… valjda?!?

I što je najgore, oni koji su najviše doprineli takvom stanju stvari (činjenici da su Srbi prvi put u svojoj istoriji ostavili iza sebe takav sramotan trag i ogrešili se o civile – pri tome ne mislim prvenstveno na Srebrenicu!), oni koji su pozivali da se za jednog ubijenog Srbina ubije 100 „njihovih“ – danas su mirotvorci, koji idu da se poklone bošnjačkim žrtvama i zakucaju još jedan ekser u kovčeg, u kojem se polako sahranjuje Republika Srpska!

Pri tome nagoveštavaju da će oni (ti isti „mirotvorci“ – grobari) pomoći Srbima iz Republike Srpske, ako se nađu u bilo kakvoj neprilici… Između redova se čita vrlo jasna poruka, takoreći presuda!… Prodali su svoju matičnu stranku, prodali su Kosovo, pa zašto ne bi i Republiku Srpsku?! I spisak tu nije završen.

A znamo i ko su oni i kroz kakve su sve transformacije prošli… Kako su tada doneli zlo Srbima svojom politikom, tako ga i danas donose! Na kraju krajeva, umesto što priznaju krivicu celog srpskog naroda, neka priznaju samo svoju krivicu i svoj udeo u svemu, i biće dovoljno! Neka se ne izvinjavaju u ime svih nas, koji smo imali pacifistički stav devedesetih, koji smo na vreme upozoravali šta će se desiti bude li rata, niti u ime svih onih koji, kao ratni invalidi danas nikome nisu potrebni… a od kojih mnogi nisu ni preživeli! Neka samo zahtevaju kažnjavanje svakog dželata pojedinačno, i sa jedne, i sa druge strane, umesto što neumorno rade protiv svog naroda! A njihova imena se dobro znaju – znaju ih porodice žrtava… Dakle, kako nijedan narod ne bi bio etiketiran kao genocidan, neka svako imenom i prezimenom odgovara za ono što je uradio.

Budu li insistirali i na tome da bošnjački dželati odgovaraju, jednako kao srpski, samim tim će poništiti uvreženo javno mnjenje u svetu da su Srbi zločinci i, na neki način, to će biti satisfakcija za srpske žrtve. To će biti i ona protivteža, koja će održati Republiku Srpsku.

Međutim, njima je potpuno svejedno, izgleda. U stanju su da za svakog od nas naprave dosije i da znaju svaki naš korak, a nisu u stanju da naprave spiskove muslimana, koji su učestvovali u ubijanju i mučenju srpskih civila?! I to upravo oni, koji su bili na ratištima u Bosni 90-ih… Niko u to neće poverovati!

Jer, svi već znaju da je ova priča i tzv.“rezolucija o Srebrenici“ samo uvertira u nestanak RS, svi već razumeju da je biti „majka Srebrenice“ politička rola. Na televiziji gledamo žene, koje nikako nisu mogle biti majke devedesetih, koje, pune mržnje, zahtevaju da se Bošnjacima dodeli uloga žrtve, a Srbima uloga dželata. Ne kažu samo – zašto? I ne moraju. Jasno je.
I vidimo da izvesni predstavnici srpskog naroda pristaju na to svojim ponašanjem – umesto da zahtevaju da se u tekst dokumenta uvrsti činjenica da su i srpske žrtve tema pomenute rezolucije, jednako kao i muslimanske! Zašto? Možda zato što ih je lako uceniti njihovim sopstvenim gresima i ućutkati?!… Možda zato pristaju na sve, na što niko pre njih nije i ne bi pristao!?
Nakon što je zvanično Sarajevo bacilo rukavicu i izazvalo Srbiju, tako što je Nasera Orića odmah pustilo na slobodu, bez najmanje volje da istraži navode, zbog kojih ga tereti Srbija, potpuno je jasno da Bošnjaci ne daju ni pet para na srpske ratne žrtve! Odlazak A.Vučića radi poklanjanja bošnjačkim žrtvama 11. jula i prihvatanje Rezolucije o Srebrenici posle svega bilo bi jednako nepoštovanju svog naroda i izdaji Republike Srpske. Navodno, za sada nije doneo odluku. Tvrdi pazar. Ako glatko pristane, osudiće ga cela domaća javnost. Ako ne ode, imaće za vratom sve svoje „prijatelje iz EU“ i ostale svetske moćnike, a o nevladinim organizacijama u Srbiji da ne govorim. Nikako ne bi valjalo da posle onog čuvenog „Srbija se saginjati neće“ ipak pristane na kompromis, svestan je toga. Zato mudro ćuti… ali, na kraju će otići! Živi bili, pa videli. Jer, šta je do sada uradio u interesu svog naroda!?!

A propos… Jednako odmažu svom narodu i novinari B92 i sličnih medija, koji, naizgled nemarno preuzimajući izraz Bošnjaka za Nasera Orića – „komandant odbrane Srebrenice“, od ovog dželata prave isključivo branioca nedužnih žrtava. Nesvesno?

I dalje se igra u rukavicama… Karte će biti bačene na sto 12. jula. Pa, možda će neko od naših političara i otići tog dana da se pokloni srpskim žrtvama u okolini Srebrenice, ali sigurno neće tražiti od Bošnjaka i predstavnika drugih naroda da pokažu pijetet prema našim žrtvama. Neće tražiti reciprocitet.

Šteta… za njihove političke karijere! Jer, svi oni drugi motivi ih i ne interesuju.

T.P.