• Kada jedina srpska uzdanica u odbrani vitalnih nacionalnih interesa, teritorijalnog integriteta, odjednom postaje izvor dodatnih problema dramaturgu zvanom predsednik države, onda to više govori o njemu i nama nego o onom ko je dodatni problem tobože izazvao

U vreme kada smo odrastali misleći da je „belo uvek belo“, a ono što je suro i drži uši uspravno uvek vuk, nismo mogli ni sanjati da će doći neka nova vremena koja će se zvati „modernima“ i u kojima neće biti nimalo neobično što su svi temelji naše spoznaje uzdrmani i zato postali nesigurni, i što je sve sada predmet slobodne volje i izbora. Belo može da bude belo ali može da se smatra i šarenim, sivim, u nekom slučaju čak i crnim. Kad vas „pogode“ kakvom žešćom budalaštinom naravno da će vam sunčano podne odjednom postati crno kao najmračniji tunel, ali javno izgovorene budalaštine, najčešće u formi neverovatnih laži postale su u takvoj meri svakodnevica da više i nemamo pravo koristiti šok izazvan njihovom pojavom kao opravdanje za vlastito poniranje u dubine traumatizovanog stanja. Za vuka je vezana još jedna posebno rado pominjana poslovica koja kaže da „dlaku menja ali ćud nikada“, pa ćemo joj se vratiti.  Takvo ispoljavanje „slobodne volje“, međutim, neizostavno je suštinski povezano sa drugom „kvalitetom“ pomenutog modernog vremena, odsustvom elementarnog osećaja za stid. Frojd je rekao da je neprikosnoven znak nečije gluposti odsustvo srama, pa se čini da shodno ovom principu danas čak i mnogi naizgled pametni ljudi, samo zato što su na vodećim državnim funkcijama, postaju neopisivi glupaci jer im je u opisu posla da ne smeju osećati sram zbog gadosti koje izgovaraju kao deo političke realnosti nametnute često od istinskih budala koje se od njih razlikuju po tome što su se uspeli na dominantniju poziciju, pa ovi moraju poslušno ponavljati izrečene gluposti, bez obzira slagali se s njima ili ne.

Tema „Ukrajinske krize“ toliko je ovladala svakodnevnim životom da je nadjačala čak i sve ostale teme životno važne i suštinski značajne za svakodnevni život, da nije čudno što je pokazala takvu vrstu sposobnosti vlastitog uvećavanja uz koju potentnost i nije potrebna. Publika je do te mere izložena onoj specifičnoj aktivnosti koja prethodni svakoj oplodnji da se s pravom može i odreći zadovoljstva kao spasa i za najsiromašnije, da rađanje svakojakih podtema kao nastavka one glavne i toliko plodne i nije neko čudo. Ali ipak još uvek normalan čovek, ma koliko bio izluđen količinom i intenzitetom svakodnevnog zaluđivanja kojem je izložen, ne može a da ne ostane zapahnut nekim novim talasom za koji se potajno nadao da ga ipak neće pogoditi. Ili ne tako brzo u odnosu na prethodni. Laž, obmana, sram ili njegov nedostatak, cinizam, dvostruki standardi, lupeštvo, skandaloznost. Treba li još? A sve se spojilo u fantastičan sadržaj bare kao idealne splačine za brčkanje likova čija moralna struktura ne zaslužuje valjda ni blato. Previše deluje plemenito.

Počelo je od susreta ruskog predsednika Putina i generalnog sekretara UN Gutereša. Ništa posebno, još manje revolucionarno, ponajmanje optimistično. Razgovor razgovora radi, pa je zazvučalo simpatično kad je Putin podsetio na „epicentar modernog humanističkog stvaralaštva koje će od međunarodnog prava definitivno napraviti septičku jamu, sa svim pripadajućim smradovima i ostalim odvratnim posljedicama“. Naravno, reč je o Kosovu i odgovoru Međunarodnog suda pravde u Hagu na veleumno pitanje smišljeno u glavi Vuka Jeremića i/ili njegove ekipe, a vezano za suprotstavljenost šiptarske deklaracije o nezavisnosti sa međunarodnim pravom. Samo najminimalniji procenat ljudske inteligencije, uz još minimalnije poznavanje stanja stvari bio je više nego dovoljan da se zaključi kako je Putin, kad je već voda došla do grla, odlučio da u svoj diplomatski rečnik uvrsti i malo cinizma. Otprilike, kad ste tako zdušno podržali nezakonito proglašenje kosovske nezavisnosti, sad ćemo i mi isto tako da priznamo nezavisnost Donbasa. Jasno da jasnije ne može da bude. Uostalom, kasnije su isto potvrdili i stručnjaci poput Aleksandra Pavića, dr Miše Đurkovića i ini. Ali, ne lezi vraže, koliko sutradan posle Putinove igranke sa Guterešom od koje je ovom skoro pozlilo, javio se složni hor srpskih tabloida, onih što su zaboravili da nisu više deo Socijalističko saveza i da nije njihovo da idu po mišljenje u CK. Svi do jednog ustvrdiše da je „Putin izdao Kosovo“, „izdao Srbiju“, „ostavio nas na cedilu“, opet nam pokazao koliko smo naivni… Sve laž do laži, nakaradnost do nakaradnosti! Uzalud je i sam ruski ambasador u Srbiji Bocan-Harčenko izričito potvrdio da Rusija ne menja svoju podršku Srbiji naspram Kosova.

Gde je  „tabloidni CK“ danas i odakle se mulj srpskog novinarstva napaja bistrom vodom proviđenja ne bi li se bar na čas oprao od gomile bizarnosti i budalaština kojima uveseljava demokratskom stvarnošću omamljeni puk, postalo je jasno retkima kojima nije bilo već odavno, kada je pred kamere i svekoliku javnost Srbije stao niko drugi do predsednik Aleksandar Vučić. Pored ostalog izašavši sa tvrdnjom da je upravo zbog spominjanja Kosova u kontekstu „ukrajinske krize“ ruski predsednik Putin značajno otežao ionako tešku poziciju Srbije! Jer, kako reče predsednik Srbije, sada će ovi sa Zapada da pritisnu još jače zahtevajući od Srbije priznanje Kosova da bi taj argument izbili Putinu iz ruku. Fenomenalna ideja, konstatacija ravna Teslinom izumu bežičnog prenosa energije! Pri čemu je verovati oduševljenju autora ovih redova upravo koliko i Putinovoj sreći zbog Zapadne podrške proglašenju kosovske nezavisnosti.

Svako ima pravo da veruje u što želi i što mu se sviđa, ali postoje i stručnjaci za određene oblasti, oni ucenjeni, kupljeni i pokvareni, kao i oni nezavisni, sa međunarodnim poštovanjem i dugogodišnjim kredibilitetom objektivnih i nepotkupljivih intelektualaca. U ovom slučaju sva je prilika da posmatrač i ne mora da bude stručnjak da bi ponovo shvatio da belo ne može da bude crno, osim ako smo odlučili da se blesavimo i svesno glumimo nekog novog Šolca, Berbokovu, Džonsona ili Bajdena, ili u najmanju ruku novu nemačku ministricu odbrane koja u sred Beograda i pred našim predsednikom priča o „ukrajinskoj borbi za slobodu“!

Predsednik Srbije ima pravo da priča i misli što god hoće, ali ne bi bilo loše da došapne svojim ostrašćenim podrepašima iz tabloida da je njegovo izvlačenje preko Putinovih leđa ništa drugo do pokušaj skidanja bar dela tereta sa vlastitih. Da li je i koliko bedno, neka proceni svako za sebe, ne bi trebalo da je teško. Putin, naime, pominjući Kosovo, nije ni nagovestio, kamoli najavio priznanje te lažne državne tvorevine, još manje odustajanje od principijelne, ma koliko bilo teško, podrške teritorijalnom integritetu Srbije. Ni govora, ni u najluđem snu, nema najave da bi Putin i pomislio na nekakvu trgovinu sa Zapadom po principu ja vama odustajanje od Kosova, vi meni od Krima i Donbasa.

Predsednik Srbije ustvrdio je, onako usput, da mu „nije nimalo čudno što ruski predsednik tako nastupa jer štiti ruske interese“. Da, zaista, ne bi trebalo nikom da bude čudno što ruski predsednik štiti ruske interese, iako bi ljubitelji međunarodnog prava i demokratije kao političkog sistema koji je u ime humanosti i ljudskih prava izrodio desetine lokalnih ratova od Drugog svetskog rata na ovamo a da niko za sva zla i milione izginulih civila nije ni pomislio da bar delimično račun ispostavi upravo pomenutom „demokratskom sistemu“ kao okviru i osnovi za donošenje odluka sa dalekosežnim posledicama i krvavim uspomenama koje blede brzinom nestanka radioaktivnog zračenja. Pa ipak, rizikovaćemo pribijanje uz stub srama tvrdnjom da ruski predsednik pominjanjem Kosova uopšte nije štitio ruske interese! Ili bar ne prevashodno ruske! Napregnite malo vlastite ganglije pa ćete lakoćom proletnog lahora shvatiti da je Putinova konstatacija vezana za presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu kojoj su se na Zapadu svi veselili i svi je podržali, isto što i primedba da Mesec još uvek kruži oko Zemlje. Koliko na sreću i zadovoljstvo Rusa, toliko i svih drugih stanovnika ove tužne planete. Ni manje, ni više! Da je sreće i samo malo prisustva ranije pomenutog stida koji je na Zapadu odavno iščezao, Putinove reči posvećene Kosovu mogli bi da ponove i Šolc, i Džonson, i Bajden lično, a nadasve Gutereš. Uostalom, i Rezolucija 1244 nedvosmisleno govori o teritorijalnom integritetu Srbije, a kojeg bez Kosova nema.

Suštinski interes Srbije, interes koji je svetinja svake države bez čijeg poštovanja biva pokrenuto pitanje samog njenog opstanka, a reč je o teritorijalnom integritetu, besramno je ugrožen od strane NATO-a i prevashodno zemalja EU, pod vođstvom SAD. Istovremeno, jedina čvrsta i beskompromisna odbrana Srbije i njenih vitalnih interesa bila je i ostala Rusija. Reći da je jednom izjavom ruski predsednik poziciju Srbije otežao u odnosu na one koji već decenijama Srbiju razvaljuju i koji bi da je vide u granicama one pretkumanovske a svakako pašaluka, ako i toliko, najblaže rečeno je nekako… splačinjavo. Možda i bestidno, politikantski, nelogično, preterano, zaglupljivački. Moglo bi u jednom jedinom slučaju da bude i opravdano, samo ako je ovakva retorika deo dogovora Vučića sa Putinom, e ne bi li se bar malo dvoglavom sataninom čudovištu iz Vašingtona i Brisela ponudilo najdražeg nektara u obliku srpsko-ruskog čangrizanja i međusobnog optuživanja. Ma kako neubedljivo delovalo.

Napokon, ponovo se vraćajući na činjenicu da Rusija ne menja svoju politiku prema Kosovu i Srbiji, jasno je da Putin može da govori što hoće ili da ne kaže ništa a da sve ostaje onako kako je i bilo. Malo sarkazma na račun Zapadnjaka i njihove čuvene istinoljubivosti, mirotvorstva i brige za nejake, nikad nije na odmet, posebno ne sad. Povlačili paralele između Kosova i Donbasa ili ne, ništa se neće promeniti, posebno ne u situaciji do te mere narušenih odnosa između NATO-a i Rusije, da ni upotreba taktičkog nuklearnog naoružanja nije više nimalo nemoguća mera zaštite ruskih nacionalnih interesa. To je ono pravo, sviđalo se nekom ili ne, kad se izađe na liniju nacistima i pripadajućem belosvetskom ološu, uključujući i srpske učenike iz bljutave „palanačke škole“ Radomira Konstantinovića, samouverene antifašiste koji ne čuju ništa od vlastite buke, da bi tako zagluvljeni bivali i sve zaglupljeniji, nespremni da vide dalje od vlastitog nosa. A kad bi smogli snage da se samo na trenutak otrgnu lancima svoje postmodernističke ostrašćenosti, i umesto beskrajnog ponavljanja kako je „Rusija izvršila agresiju na međunarodno priznatu državu kakva je Ukrajina“ i kako desetine mnogo gorih agresija Zapada na čelu sa SAD nije opravdanje za ovu, setili bi se da istorijsko iskustvo govori kako svaki pokret Rusije protiv nacizma prirodno završava ne na obali Dnjepra, već u – Berlinu! Pri čemu je danas Berlin metaforično, kao centar nacizma, pre u Vašingtonu i Briselu, a najpre u Londonu! Ratu se niko pametan i normalan ne raduje, ali večno ugađanje zlu koje hristoljublje proglašava najvećim neprijateljem i najavljuje mu rat do istrebljenja, jednom mora prestati kao jedina alternativa samouništenju.

U vreme tek na trenutak primirene sveopšte histerije na račun „opakih Rusa koji su se usudili da prekrše međunarodno pravo ušavši na teritorij druge suverene zemlje bez odobrenja Saveta bezbednosti UN“, dešava se pred našim očima rađanje novog slučaja. Solomonska ostrva pacifički su arhipelag udaljen nekih dve hiljade kilometara od Australije, a dvanaest od obala SAD. Suverena zemlja koja kao i Ukrajina ima pravo da bira s kim će i kako graditi prijateljstvo, sklapati međunarodne ugovore, tražiti put ostvarenja svojih legitimnih ciljeva zarad boljeg života svog inače vrlo siromašnog stanovništva. Ovih dana otkriveno je da su vlasti Solomonskih ostrva sklopile polutajni ugovor sa Kinom, ugovor po kome im je Kina obećala pomoć u izgradnji administrativnog i policijskog sistema. Australija i SAD su na sam pomen bliže saradnje pacifičke državice reagovale vrlo nervozno, a Amerikanci su, treba li reći u svom dobro poznatom stilu, najavili karakteristično humanističku intervenciju, sve sa upotrebom vojske i demonstracijom najgrublje moguće sile. Za očekivati je da će srpski elitni tim za zaštitu međunarodnog prava, sa prof. Ivom Viskovićem, dr Milanom St. Protićem, Suzanom Grubješić, Darkom Obradovićem, Zoranom Ostojićem i njihovim vječnim trenerom Latinkom Perović, iskoristiti prvu priliku da Australiji i SAD očitaju lekciju na temu poštovanja normi ponašanja u međunarodnim odnosima. Ne budu li dovoljno uverljivi, mogu lako potražiti dodatnu pomoć od veličina poput novoimenovane ambasadorke Srbije u Hrvatskoj Jelene Milić, neuništive heroine svih boraca protiv srpskih zločina, stvarnih i izmišljenih, Nataše Kandić i desne joj ruke Sonje Biserko. Ako ovo odabrano društvo ne objasni predsedniku Vučiću gdje je alternativa evrointegracijskom ludilu bez kraja i konca, teško je i zamisliti da će u toj misiji uspeti bilo ko drugi. Svaki dobronamernik poželeo bi mu umesto ritualnog vešanja o prvi luster, duhovno okrepljenje u kakvom manastiru. Tamo i vuk zna da promeni ćud, za dlaku nije ni važno.

Slobodan Grba

Bivši dugogodišnji glavni urednik „Srpskog glasa“