Пише: Срђан Смиљанић, Канбера
Након што су САД 2001. године, после напада на Светски трговински центар у Њујорку, интервенисале против ултра конзервативног талибанског режима у Авганистану, затим и извршиле агресију против режима Садама Хусеина у Ираку, односи на Блиском истоку се током готово целе једне деценије нису много мењали. Затегнутост се углавном одржавала на релацији Израел – палестинска самоуправа, док је покушај јеврејске државе да интервенише против либанског Хезболаха 2006. године пропао. А онда, 2011. године, уследила је серија политичких потреса у региону. Почело је са променом режима у Тунису, наставило се са падом дугогодишњег председника Египта, Хоснија Мубарака. Дошло је и до грађанског рата у Либији, што се завршило интервенцијом западних сила против снага Муамера Ел Гадафија, његовим падом са власти и коначно, зверским убиством. У Сирији је такође отпочео грађански рат, а након покушаја побуњеника да исценирају употребу хемијског оружја од стране званичне власти, мало је фалило да и ту дође до војне интервенције. План Запада да тако буде, пропао је искључиво због упорног одбијања Москве, као највећег савезника режима Башара ал-Асада, да пристане на овакав сценарио. Како би доказали да мисле озбиљно, Руси су чак довукли значајан део своје ратне флоте у Источни Медитеран. Међутим, избегавање западне интервенције против Дамаска, ипак није зауставило грађански рат, у који се у међувремену укључила и највећа савремена терористичка организација под називом Исламска држава Ирака и Сирије (ИСИС), која је у рат увукла и Ирак, у међувремену напуштен од стране трупа САД и савезника. Коначно, плодове арапског пролећа је 2012. осетио Јемен, када је збачен дугогодишњи председник Али Абдулах Салех, на чије место је уз благослов САД, на изборима на којима је постојао само тај један председнички кандидат, ,,изабран“ дотадашњи потпредседник Абд Рабу Мансур Хади.
Криза која је почела 2011., није се ограничила само на државе са републиканским уређењем. Тако, протести који и до данас повремено трају, исте године су почели и у једној од монархија Перскијског залива, Бахреину, док је рецимо монарх Марока – у паници да и његов режим не буде угрожен – након дешавања у Тунису, Либији и Египту напрасно донео декрет да се цене свих прехрамбених производа у земљи спусте за 30%. Ипак, након што је прошао први талас арапских пролећа и пошто се свет затим навикао на постојање организације ИСИС, ствари су се некако стабилизовале. Да ће све остати по старом, чинило се и средином прошлог месеца када је Бењамин Натанијаху, на несумњиву жалост Палестинаца освојио свој четврти премијерски мандат у Израелу, али су се након тога догодила два крупна догађаја. Потоњи, који се збио почетком априла, јесте успешно окончање преговора између Ирана и пет сталних чланица СБУН и Немачке, поводом иранског нуклеарног програма. Треба ипак напоменути да је поменути договор политичке природе и да тек треба усагласити техничке детаље. Међутим, оно о чему ће бити говора у наставку овог текста, а што се десило крајем марта, јесте агресија девет арапских земаља и Пакистана на Јемен.
СТВАРАЊЕ АРАПСКОГ НАТО-а
Овај догађај по много чему има крупне геополитичке импликације и сасвим је вероватно да ће у великој мери одредити политичку будућност Блиског истока. Агресија на Јемен – која се и даље изводи из ваздуха, предвођена Саудијском Арабијом и уз учешће Катара, Бахреина, Уједињених Арапских Емирата, Кувајта, Марока, Египта, Јордана, Судана и Пакистана – тиче се пре свега односа две најмоћније земље Блиског истока. У питању су Саудијска Арабија као централна сунитска земља и Иран као ослонац шијитског ислама. У том смислу, агресија на Јемен представља кулминацију затегнутости до којих је дошло августа прошле године, након што је власт председника Хадија одбила да испуни захтеве припадника шијитске политичке групације Хоути, за економским и политичким реформама. Хоути су на то реаговали дизањем на оружје, тако да су већ у Септембру заузели делове главног града Санаа и добар део североистока земље. Крајем фебруара ове године Хоути преузимају власт, док предесдник Хади бежи у лучки град Аден. Коначно, крајем прошлог месеца, Хоути крећу и на Аден, истовремено заузимајући луку Ал Мукха, чиме су се опасно приближили могућности контроле мореуза Баб ал-Мандеб. Два дана након тога, крећу напади поменуте коалиције девет арапских земаља и Пакистана на Хоутије. Свега четири дана касније, на самиту Арапске лиге у египатском летовалишту Шарм ел-Шеик, арапски лидери се договарају о стварању уједињене арапске војске, већ прозване „Арапски НАТО“. Шта из свега овога произилази?
Како оцењује Др Слободан Јанковић из Института за међународну политику и привреду у Београду за агенцију Спутњик, Јемен је стратешки важан јер контролише пролаз Баб ел-Мандеб, трговачки пут из Индијског океана у Црвено море и даље ка Средоземљу. Ако би шијити контролисали тај пролаз, контролисали би и трговину нафтом. Иран већ заузима источну половину Персијског залива и може да осујети трговину нафтом која се одвија танкерима. Зато је за САД и Велику Британију неприхватљиво да Иран има посредну контролу над ова два важна правца. Саудијска Арабија и друге арапске монархије плаше се Ирана јер је војно моћнији, има више становника и стабилнији режим. С те стране, сама Саудијска Арабија се потенцијално осећа угоржено, зато што на северу има Ирак, који је већински шијитски, каже Јанковић.
Поред наведеног, требало би подсетити да је екстремна осетљивост заливских монархија на могућност преузимања власти у арапском свету од стране шијита, доказана и током протеста у већински шијитском Бахреину 2011. године, против сунитске династије Халифа. Тада су протести угушени тек када је у помоћ монархији притекло 1000 војника из Саудијске Арабије и 500 полицајаца из УАЕ. Ипак, не треба погрешно закључити како су Саудијци организовали војну акцију у Јемену, само из осећаја угрожености. Иако је ова земља финансијски убедљиво најмоћнија на Блиском истоку, њена војска до сада никада није била уплетена у војне операције против неке друге земље. Њеним ангажовањем у Јемену, Саудијци имају прилику да прикажу своју несумњиву војну моћ, на тај начин учврстивши своје вођство међу сунитским земљама исламског света.
Што се тиче Ирана, ова земља је у више наврата демантовала оптужбе да стоји иза организације Хоути, али је у то тешко поверовати. Иран је у последњих 35 година одолео агресији од стране тада моћног Садамовог Ирака, након чега је, током претходне и ове деценије, првенствено због сопствене војне моћи, успео да избегне рат са САД и самим тим рат са Израелом, који неће кренути на Иран без америчке војне и политичке потпоре. Долажењем до договора поводом иранског нуклеарног програма, постигнуто је да ове године земља коначно буде ослобођена санкција УН. На тај начин, Иран се намеће као логичан партнер кинеско-руској осовини – можда чак и више од остале три чланице организације БРИКС, чије спољнополитичко усмерење зависи од демократски изабране владе – у њеним настојањима да створи мултиполарни свет у коме не би постојала доминација Запада. Као такав, Иран несумњиво чезне за интензивнијом регионалном улогом.
АРАПСКА ПОРУКА РУСИЈИ
Коначно, потребно је приметити да из досадашњег тока агресије на Јемен, проистиче и неколико споредних, али веома занимљивих политичких импликација. Иако је америчко министарство одбране изјавило да се у Црвеном мору налазе два америчка ратна брода која су спремна да интервенишу ако се укаже потреба, чињеница да овога пута нису САД те које су ушле у сукоб, могла би да укаже на слабост Империје. Овакав став је изразио и амерички сенатор Xон Мекејн, тврдњом да је Америка на описани начин пропустила шансу да искаже своје вођство на простору Блиског истока. Даље, авиони арапске коалиције су током једне од првих ноћи бомбардовања готово погодили амбасаду Руске Федерације у Сани, а пар дана касније, авиону намењеном за евакуацију руских радника из Јемена, забрањено је слетање на аеродром главног града. Тако је Саудијска Арабија послала јасну поруку Москви да не рачуна на размирице између Ријада и Вашингтона, настале поводом саудијске интервенције на тржишту цена нафте и последичног пропадања америчке индустрије уљаних шкриљака. Коначно, треба поменути и искрцавање кинеских војника у Адену, до кога је дошло након што је једна од страна у сукобу отворила ватру на кинески ратни брод, који се ту нашао како би евакуисао кинеске држављане. Несумњиво, ово је још један доказ самопоуздања којим у последње време одишу потези како кинеског државног врха, тако и кинеске војске.
Последице агресије на Јемен су и даље регионалне природе. Међутим, уколико дође до копнене интервенције од стране новоформираног арапског војног савеза, није немогуће да се у целу ствар умеша Иран. У том случају, већи део, ако не и цео исламски свет, био би укључен у овај нови рат, који би несумњиво дестабилизовао не само Блиски исток већ у најмању руку и Јужну Азију. Несумњиво, ако се деси, биће то највећи рат у светским оквирима, након 1945. Остаје нада да ће мудрост превагнути.
