Dokumentarnim filmom “Krst od krvi” Simo Brdar je rasvetlio misteriju na severu Norveške, na steni u Saltdalu, gde je krvlju logoraša Miloša Banjca iz sela Klekovci njegov brat Marjan krajem Drugog svetskog rata nacrtao krst. Od tada, Norvežani crvenom bojom obnavljaju ovaj krst i čuvaju uspomenu na logoraša kojem do skoro nisu znali ni ime ni poreklo.
Simo Brdar, istoričar i filmski reditelj iz Kozarske Dubice rekao je nakon nedavne premijere filma “Krst od krvi” u Klekovcima, rodnom selu braće Banjac, da ovaj dokumentarac svedoči o stradalničkoj sudbini Kozarčana u nemačkim logorima smrti.
Članovi Australijsko-Srpske Kulturne Fondacije i projekta Večeri kulturne saradnje, okupili su protekle nedelje ljude iz zajednice, prikazavši premijerno film “Krst od krvi” reditelja i književnika Sime Brdara.
Zahvaljujući ovakvim ljudima, svi mi koji živimo daleko od naše zemlje porekla, imamo priliku da naučimo nešto novo i ne dozvolimo da istorija našeg naroda ode u zaborav.
Drugi Svetski rat odneo je mnogo života, naneo mnogo nepravde, bola i urezao rane o kojima pokolenja i dalje pričaju. Upravo te priče koje se prenose generacijama pomažu da svi ti pali borci nikada ne odu u večni zaborav, već da ih sa poštovanjem pominjemo i novim naraštajima. Tako je jedna porodica pričala svoju istoriju i sudbinu svoga dede, pa se rasvetlilo novo otkriće logora u kojima je bio naš narod, degradiran, izgladnjivan, mučki tretiran i na žalost mnogi nikada nisu preživeli sve te strašne trenutke. Sima Brdar, sa kojim su posetioci Kulturne večeri imali priliku da pričaju putem Skajpa, odlučio se na hrabar potez da istraži priču o norveškim logorima i da to dokumentuje u kratkometražni film.
Delimo sa čitaocima istorijske činjenice o Hitlerovim delima iz Drugog Svetskog rata i koji je motiv bio stvaranje logora u hladnoj Norveškoj:
Hitleru i njegovoj nacističkoj tvorevini su bili potrebni putevi na severu Norveške radi snabdevanja dragocenim rudama, transporta vojske i materijala. Za izgradnju puteva komandant regiona traži od Hitlerove administracije 145,000 zarobljenika. Kako bi smestili sve zarobljenike, nacisti su na severu Norveške otvorili 5 glavnih logora, koje su Norvežani prozvali SERBERLEIR, što u prevodu znači Srski logori. U leto 1942. u logore pristižu prvi jugoslovenski zarobljenici, većinom Srbi. Bilo ih je tada oko 2,500. Narednog leta 1943, ostalo ih je samo 750 živo. Najveći i najozloglašeniji logor se zvao Botn u kojem su bili smešteni logoraši iz Jugoslavije, Sovjetskog Saveza i mali broj iz Poljske. Najmlađi logoraš je imao 12 godina. Uslovi u logorima su bili minimalni sa velikom stopom smrtnosti. Barake u kojima su živeli su bili loše gradnje, pa je jako često sneg padao u krevet logoraša. Rad napolju je bio u svim vremenskim uslovima, 14 sati dnevno. Geografski region u kojima su bili smešteni logori pripada severnom polarnom krugu, gde su zime izuzetno oštre i hladne. Ishrana je bila slaba, voda za piće i ličnu higijenu izvlačena je iz rovova i jama u koje se ponekada izlivao kanalizacioni sistem.
Tek u januaru 1944. predstavnici Crvenog Krsta stižu u logor gde registruju sve logoraše i daju im internacionalni status ratnih zarobljenika. Od sredine 1944. počinju da pristižu paketi pomoći Crvenog Krsta. Prvi logori se zatvaraju u maju 1945.
U filmu je prikazana Norvežanka koja se seća tih dana i izgladnelih logoraša. Njena priča se dosta poklapa sa zapisima koje porodica Banjac ima a koje su motivisale Simu da pokrene istraživačku ekspediciju i video zapisom uvrsti u istoriju.
Prisutnima se takođe obratio pismom ambasador Miroljub Petrović, u kome nas sve podseća na važnost negovanja identiteta: “Integrisati se u novu sredinu je svakako poželjno, ali ta integracija nikako ne znači i obavezu da se zaboravi sopstveni identitet. Zaboraviti, ili još gore odreći se sopstvenog identiteta, vodi u asimilaciju i nestanak”- bila je jedna od bitnih poruka za naš narod kao i podrša organizatorima ovakvih projekata.
Ono što svako od nas može da učini, jeste da svojim naslednicima pričaju priču o svom poreklu, o dalekoj dedovini, tradiciji, običajima, nekim bitnim momentima za familije, jer svako od nas piše svoju životnu priču, a svi mi zajedno stvaramo istoriju i dužni smo da negujemo ono što su sve generacije pre nas proživele na nivou nacije i naše istorije.
Tekst: Tatjana Mihajlović
Fotografije: Nemanja Mihajlović
