Đakon Nenad Ilić, pisac, reditelj i dramaturg, za Srpski Glas govori o pripremama za snimanje filma o Svetom Savi, kulturnoj eliti i nacionalnom identitetu.

– Aktuelna je priča o filmu „Otac“, koji će govoriti o Svetom Savi. Mnogi narodi su već napravili filmove o svojim velikanima, dok je ovo prvi film o Svetom Savi. Zašto se toliko čekalo?
– Počeću anegdotom koja najbolje govori o tome zašto je to tako. Na jednom međunarodnom skupu o Svetoj Gori, predstavili smo projekat našeg filma. U pauzi prišli su nam neki Rusi. Jedan od njih pitao nas je: „Kako je to moguće da vi Srbi niste do sada snimili film o Svetom Savi? Dobro, vidimo da sada imate problema, nema ni para. Ali kako je moguće da Tito nije snimio film o Svetom Savi“? Mislim dubinu našeg identitetskog problema niko ne može da razume. Čak i Rusi u Sovjetskom Savezu, u mnogo tvrđem komunizmu od našeg, nisu tako temeljno zaboravili svoj identitet. Snimani su filmovi o carevima i svetiteljima. Na primer: Aleksandar Nevski Ejzenštajna, pa Andrej Rubljov Tarkovskog, snimljen šezdesetih godina u vreme Brežnjeva… Samo mi Srbi smo potisnuli svoj identitet zarad ideala jugoslovenskog bratstva i jedinstva.

– Da je ranije film snimljen, sa tom tematikom, možda bi se manji broj ljudi zainteresovao za još jednu priču o najvećem Srbinu. Ovako, možda je ipak to neka viša promisao, odnosno, da li mislite da se Sveti Sava, baš sada, kroz film, ponovo pojavljuje u ključnom i najbitnijem trenutku, kada su vrednosti, za koje se on zalagao i koje je on ostavio, zaboravljene?
– Da je ključni trenutak – ključni je. Zato smo se svi mi iz jezgra pokretača filma i uputili u sve ovo, bez obzira što smo bili svesni da sa finansijama za tako ozbiljan nacionalni projekat neće ići lako. Radi se o borbi za temeljne vrednosti srpskog naroda, one koje su u korenu, ali i one koje su putokaz za budućnost. U pravu ste da je pitanje na šta bi to sve ličilo da je snimano ranije. Tek sad je sazrelo vreme. Znamo šta i kako treba da uradimo. Samo da još bude snage, finansijske i ostale.

– Koliko je prisustvo Svetog Save danas u Srbiji? Sve češće se govori o njemu, izrazi divljenja i poštovanja postoje, ali niko nije krenuo njegovim stopama.
– Film je jedan od načina da Svetog Savu vratimo u Srbiju. On je sad možda na Svetoj Gori u Hilandaru, kao nekad. Tada ga je u Srbiju vratio njegov otac Nemanja, a sad svi mi zajedno moramo da se potrudimo. Svetog Savu smo napravili na goblen ili bajku. Uokvirili smo ga i stavili među uspomene. Uporno molitveno obraćanje ali i traženje uzora u onome šta je on i kako uradio, a uradio je mnogo toga – to je ono što nam je potrebno. Pre toga potreban nam je emotivni susret sa Svetim Savom. Umetnost, film omogućuje takve susrete. Zato smo se i odlučili za film.
– Trenutno smo, kao i često u istoriji, između Istoka i Zapada, odnosno stalno se spominje neko odbrojavanje kada ćemo i na koju stranu krenuti. Potom, imamo priču o Nebeskoj i zemaljskoj Srbiji. Kako vi na to posmatrate?
– To je još jedna važna tema. Nemanja – Simeon Mirotočivi i Sava napravili su temelje srpske države i crkve. To kao da su prvo vežbali podizanjem Hilandara. Temelj Srbije je zapravo postavljen van njenih granica. Sava i Nemanja napravili su nerazdvojiv po vertikali spoj zemaljskog i nebeskog, ugradili ga u „srpski kod“. Bez jedne ili druge komponente naš kod ne radi. Mi propadamo. Pre dvadesetak godina vlasti, sastavljene od ne preterano crkvenih ljudi, zloupotrebljavale su ideju Nebeske Srbije, danas vlasti forsiraju zemaljsku Srbiju a Nebeskoj se izruguju i pokušavaju da je gurnu u istoriju. I jedno i drugo je put ka propasti, kad je naš narod u pitanju. Dok bude bilo Srba i Srbije nužan će biti napor u održanju ravnoteže zemaljskog i nebeskog. Slično je sa problemom horizontale Istok – Zapad. Najbolje stvari smo napravili kad smo i tu uspevali da održimo ravnotežu. Danas, zbog širenja zapadne civilizacije, zapravo američke imperije i njenih satelita ka istoku Evrope, veća je opasnost da će nas progutati zapad.

– Glas kulturne elite se ne čuje dovoljno, ali se čini da se elita trudi da je svi ostave na miru. Kao da je odustala od borbe?
– U vremenu globalizacije elita je i kod nas, ali i u svetu postala izdajnička. Pa i kulturna elita. Ugađa onome ko će da je izdržava. Umesto da štiti svoj narod od nadnacionalne finansijske klike ona gleda kako da najbezbolnije preživi turbulencije koje se u svetu sve više osećaju. Ponašanje nasleđene elite samu je diskvalifikuje, tako da bi se moglo reći da sad ni nemamo pravu elitu. Pseudoelitu toga imamo koliko hoćete. Niko ne bi da služi nego njemu da služe. Ono što je najvažnije to je da kao narod uspostavimo ponovo iole stabilan sistem vrednosti i na njemu novu elitu. Ta elita iako sasvim savremena sigurno mora u duhu biti bliža Svetom Savi nego estradi. U duhu Hristove zapovesti „ko hoće među vama da bude prvi…“ ta elita mora da počne da se takmiči u služenju svom narodu, a ne onima koji je trenutno najbolje plaćaju. Kulturna elita zasigurno mora biti kreativni nastavljač tradicije, onog najvrednijeg iz naše istorije.

– U jednom intervjuu ste rekli da ste početkom devedesetih razmišljali da odete kao dobrovoljac na ratište ili da se posvetite crkvi. Kako je teklo prepoznavanje pravog puta, odnosno šta je presudilo da odlučite?
– Jeste, rekao sam tako nešto. I tako je i bilo. Nisam mogao više da podnesem sopstveni egocentrizam i gradsku razmaženost. Morao sam nešto da promenim, da učinim nešto ljudski. Ili da idem da se borim na strani ugroženih sunarodnika ili da se bacim na ličnu i zajedničku duhovnu obnovu. Nisam više siguran šta je presudilo. Moja, tada još uvek samo buduća žena, Anastasija, u to vreme sasvim mlada, podržala bi i jedan i drugi moj put, pa čak i da sam se u okviru ovog koji sam izabrao zamonašio. Prijatelji su mi preporučivali jedno, drugo, ili najveći broj – ni jedno ni drugo. Pošto sam ja opsednut vrednostima i smislom svega čega se dohvatam, u okviru snažno probuđenog nacionalnog osećanja tražio sam u njemu ono najvrednije. Pravoslavna vera je počela da svetli kao nešto najvrednije, zaslepljujuće.

– Mi smo kao narod u stalnim iskušenjima. Gde smo u istoriji pogrešili pa da u ovom trenutku imamo problem čak i sa sopstvenim identitetom i pored toliko velikana u istoriji koji su nam ostavili toliko toga u nasleđe.
– Da, velikih uzora imamo. Ali ih nedovoljno poštujemo. Imamo kao narod problem sa nezahvalnošću kao rasprostranjenom osobinom. Naš identitet zasniva se na velikim, rekao bih i veličanstvenim mitovima. Moram da naglasim da mit ne znači ništa loše ni lažno, takav odnos prema mitu samo je rezultat distanciranosti individualističkih intelektualaca kojima se zajedništvo gadi. Mitovi su potrebni zajednicama, narodima. Svetosavski mit Naroda Božijeg nastalog u spoju zemaljskog i nebeskog, u korenu je Kosovskog mita kao najjačeg po svom delovanju u našoj istoriji. Zaboravljanje svetosavskog korena dovelo je do lošeg tumačenja Kosovskog mita, do manipulacije i iskrivljenja. Umesto da povratkom Svetom Savi obnovimo taj mit, koji je bio i ostao presudan za naš identitet, mi smo ga dali u ruke bezbožnim vladarima. Zloupotreba je dovela dotle da smo se umorili i sad smo spremni da potpuno odbacimo ono što je naša identitetska osnova i tako i nestanemo. Velika je nesreća što vrh vlasti u Srbiji sad već otvoreno govori o neophodnoj promeni (čitaj gubitku) identiteta Srpskog naroda. Zato nam je pod hitno potreban povratak Svetog Save. Samo on nam može pokazati putokaz za budućnost.

Mi smo narod granice

– Da li se ta stalna nametnuta potreba da se delimo na one za Zapad i one za Istok, preslikala i u naš identitet, pa smo žrtve deljenja na četnike i partizane, „karađorđevićevce“ i „obrenovićevce“, pa čak i na „manje“ i „veće“ patriote, koji su u stalnom sukobu?
– Mi smo narod granice. Preko nas ide velika granica Zapadne i Istočne civilizacije. Opasnost podele na one sa jedne i na one sa druge granice, kako god tu granicu postavili, uvek je u Srbiji velika. Kao narod granice mi imamo dva velika simbola koji strukturišu našu politiku. To su most i bedem. Most je simbol povezivanja, bedem razdvajanja. Kao što je Sveti Sava veliki simbol povezivanja, čovek-most, tako su Sveti knez Lazar i njegovi vidovdanski ratnici simbol bedema. Istorija nas je češće dovodila u ratnu situaciju – da budemo bedem. Biti most mnogo je lepše i produktivnije. Na bedemu se samo gine. Mnogo smo postradali i umanjili se. U godinama ratovanja. Ali šta nam je tu nam je. U mirnodopsko vreme, ako nas niko ne ugrožava moramo da ugrožavamo jedni druge. To je valjda da proverimo da li smo još živi.

Moramo da vratimo nadu da su promene moguće

– Trenutno smo kao narod, ali i kao država u velikoj krizi, kako ekonomskoj, tako i duhovnoj i kulturnoj. Na koji način da rešimo duhovnu i kulturnu krizu? Možemo li kao pojedinci, ili male grupe, bez političke snage, da utičemo na promenu u sistemu, bar kada je kultura u pitanju?
– E, tu ste me baš našli. To pitanje i meni ne da mira. Kriza je sve teže podnošljiva a njeni rezultati su ponižavajući. Ne mogu da pristanem na neprekidno jadanje i mirenje s tim da se ništa ne može promeniti. Bez obzira koliko su nam male šanse na uspeh, moj cilj je da se nađem u jednom broju ljudi koji će jedni druge prepoznati kao iskrene borce, entuzijaste, dovoljno lude – nazovite to kako hoćete. Promena koja nam je prvo potrebna nastaće u našim umovima i srcima. Moramo prvo da vratimo nadu da su promene moguće. Kultura je oblast u kojoj se to prvo isprobava, vri, dešava… Čuven je citat antropologa Margaret Mid „Nikada ne sumnjaj da mala grupa promišljenih, posvećenih ljudi može promeniti svet. U istoriji je uvek bilo samo to dovoljno“. Dodao bih samo – tako je i dvanaest nepismenih ribara iz Galileje promenilo svet, ili makar započelo veliku promenu sveta. A mi treba samo da promenimo malu Srbiju, to jest dvanaest-trinaest miliona Srba koliko ih ima u celom svetu. Nije nemoguće.

Tekst: Slaviša Pavlović