Piše Srđan Smiljanić

Kada se krajem 1949. godine Mao Cedung, lider tada tek uspostavljene NR Kine ukrcao na voz za Moskvu, nije ni slutio da ga tamo čeka poniženje. Prispevši na peron moskovske stanice 16. decembra, nakon punih deset dana putovanja, Mao je bio iznenađen izostankom bilo kakvog svečanog dočeka. Visoki funkcioneri KP SSSR zaduženi za njegov doček, Molotov i Bulganjin, odbili su da jedu sa Maom, čak i da popiju čaj sa njim – iz protokolarnih razloga, kako je rečeno. Nakon toga, Mao je bio prinuđen da čeka danima na prijem od strane Staljina, a kada se potonji konačno udostojio da se sastane sa gostom, kineska očekivanja da će ovaj susret zapečatiti sestrinske odnose između dve tada najveće komunističke partije, sasvim su se izjalovila. Staljinova podrška u oružju, tada preko potrebna i dalje nestabilnoj KP Kine, ispostavila se simboličnom. Čak je i to moralo biti plaćeno manjim teritorijalnim ustupcima tadašnjem SSSR. Odnosi su pogoršani početkom šezdesetih, kada su Kinezi, najverovatnije opravdano, optužili Sovjete za pomoć ujgurskim separatistima na severozapadu zemlje, u provinciji Sinđiang, čije prisajedinjenje SSSR su Sovjeti imali u planu. Vrhunac hladnih odnosa između dve komunističke zemlje desio se tokom sedam meseci 1969., kada se povodom nerazrešenih teritorijalnih sporova dogodio niz oružanih konflikata između sovjetskih i kineskih pograničnih trupa.

Padom SSSR i vraćanjem Rusije u ring međunarodnih odnosa, relacije su se promenile. Dve velike zemlje, uznemirene zbog tada neprikosnovene američke dominacije, 1994. uspostavljaju ,,konstruktivno partenrstvo“. Već godinu dana kasnije, ispostavilo se da to nije dovoljno. Naime, i nasuprot protestima Rusije, NATO je 1995. usvojio ,,osnovne principe za prijem istočnoevropskih zemalja  u svoje članstvo“. Krajem iste godine, na drugoj strani sveta, nakon kineskog testiranja raketa blizu voda Tajvana, Amerikanci su odgovorili tako što je značajan deo njihove pacifičke flote nosača aviona, u operaciji okarakterisanoj kao ,,najveći američki vojni manevar u Aziji posle Vijetnamskog rata“, preplovio kroz Tajvanski moreuz. Dalje približavanje Kine i Rusije se tako nametnulo samo po sebi, pa je već u aprilu 1996. na bilateralnom samitu u Pekingu, kreirano ,,strateško partnerstvo“ između dve zemlje, da bi se naredne 1997. u Moskvi otišlo i korak dalje, izdavanjem zajedničke deklaracije koja je pozivala na ,,multipolarnost i upsostavljanje novog globalnog poretka“. Naredna faza u odnosima između Pekinga i Moskve odigrala se 2004. godine, kada su u Pekingu Vladimir Putin i tadašnji predsednik NR Kine Hu Đintao potpisali dokument kojim su rešeni teritorijalni sporovi između dve zemlje. Novi nivo je dostignut 2011. godine, kada je iz tada već značajne ekonomske, energetske, bezbednosne, vojne, političke i kulturne saradnje proizašlo takozvano ,,sveobuhvatno strateško partnerstvo“ dve zemlje, nesumnjivo podstaknuto njihovim zajedničkim stavom povodom krize u Siriji. Konačno, sa izbijanjem rata u Ukrajini, aneksijom Krima od strane Ruske Federacije i posledičnim sankcijama nametnutim najvećoj zemlji sveta, mada neformalno, dolazi do velikog ruskog ,,zaokreta od Zapada“, prvenstveno usmerenog ka Kini. Šta to konkretno znači?

Na polju ekonomije, odnosi između Kine i Rusije doživljavaju veoma dinamičan razvoj već preko jedne decenije. 2005. godine, ekonomska razmena između ovih zemalja je iznosila skromnih 20,3 milijarde $US. 2010 ona je već dostigla nivo od 59,3 milijarde, da bi 2014. došla do 95 milijardi. U svetlu najnovijih razvoja između dve zemlje, očekuje se da ekonomska razmena zaključno sa 2020. godinom pređe granicu od 200 milijardi $US. U postizanju ovog cilja, pored tradicionalnih oblasti ekonomske saradnje, ključnu ulogu bi moglo da odigra sve veće otvaranje ruskog Dalekog istoka za kineske investicije sa kojima stiže i kineska radna snaga – od čega je ruska strana doskora zazirala zbog straha da bi u tom bogatom ali retko naseljenom regionu, moglo doći do poremećaja demografske ravnoteže u korist Kine. Sa druge strane, sankcije Zapada prema Moskvi, u potpunosti su otvorile vrata ruskog tržišta robi široke potrošnje iz Kine, ali i prehrambenoj i automobilskoj industriji te zemlje. Takođe je vredno pomena rusko pristupanje kineskom projektu Azijske banke za infrastrukturne investicije, kao i zainteresovanost Kine da potpiše ugovor o slobodnoj ekonomskoj razmeni sa Evroazijskom ekonomskom unijom, ruskim projektom u koji je za sada uključeno četiri zemlje (Rusija, Belorusija, Kazahstan i Jermenija).

Na polju energetike, saradnja je dostigla doskora neslućeni nivo. Potpisivanje protokola vrednog čak 400 milijardi US$ u maju 2014. – nakon godina pregovora i natezanja oko cene – o isporuci ruskog gasa Kini tokom narednih 30 godina, energetska saradnja između dve zemlje je zacementirana. Dodavanjem novog protokola u novembru, kojim se predviđa povezivanje zapadnih gasnih nalazišta Rusije (iz kojih se gas izvozi za Evropu) sa onim istočnim, stvari su dodatno produbljene.

Na polju međunarodne politike, trend se kreće u istom pravcu. Ruski i kineski glas su u Savetu bezbednosti UN poslednjih godina, gotovo u potpunosti ujednačeni. Politička podrška Kine Rusiji, ogleda  se i u tome što će kineske kompanije učestvovati u izgradnji mosta kojim će se poluostrvo Krim, kopnom spojeno isključivo sa Ukrajinom, povezati sa Rusijom.

Povećava se i vojna saradnja, pa je kineski uvoz ruskog naoružanja sve obimniji. Kina uvozi ruske podmornice, a nedavno je objavljeno i zaključivanje dva nova velika ugovora. Iako najverovatnije pod ekonomskim pritiskom izazvanim poremećajem privrednih odnosa sa Zapadom, Rusi su prihvatili da Kinezima prodaju najsavremenije borbene avione SU-35, kao i raketni sistem S-400. U oba slučaja, Kina će biti prva zemlja na svetu koja će dobiti pomenuto naoružanje od Rusije. Interesantno je primetiti i to da je još 2011., tokom napetosti izavanih planom Zapada da bombarduje Siriju na šta je Rusija poslala flotu u Istočni Mediteran, Kina pružila svoj doprinos u vidu odašiljanja dva ratna broda kao potpore ruskim snagama. Kina i Rusija sve češće organizuju i zajedničke vojne vežbe, a sledeća je planirana u Crnom moru, u neposrednoj blizini obala Ukrajine.

Treba pomenuti i infrastrukturne projekte. Pored brze pruge Peking-Moskva i novih energetskih tokova, indikativno je to što se danas na reci Amur koja razdvaja dve zemlje i na kojoj do sada nije bilo ni jednog prelaza, grade čak tri nova mosta dok ih je još u planu. Kako su u oktobru dogovorili premijeri Li Kećijang i Dmitrij Medvedev, upravo će u pograničnim oblastima, oko pomenutih mostova, u skorijoj budućnosti početi izgradnja niza ,,visokotehnoloških habova“ u kojima će se odvijati zajednička naučno-tehnološka delatnost.

Danas mnogi zapadni analitičari upozoravaju na to da je politika SAD u poslednjih 20 godina imala ključni uticaj na formiranje aktuelne kinesko-ruske osovine i nesumnjivo je da su u pravu. Između dve zemlje je i nasuprot približavanju, konstantno opstajala značajna količina tradicionalnog podozrenja, na čiji je postepeni nestanak najviše uticala svest o zajedničkim bezbednosnim izazovima, koji su redovno pristizali od strane Zapada. Apeli pomenutih analitičara, uglavnom se svode na promenu američke politike prema Rusiji kao ,,status kvo sili“ koja, za razliku od Kine kao ,,revizionistička sile“, nema interesa u menjanju aktuelnog međunarodnog poretka. Na taj način bi se po njihovom mišljesu, moglo postići rusko odustajanje od Kine, što bi dovelo do zahlađenja u odnosima dve zemlje. Argument koji se najčešće ističe kako bi se ova tvrdnja potkrepila, sastoji se u činjenici da je Kina drugi po značaju ekonomski partner Rusije (nakon EU), dok je Rusija tek osmi po značaju ekonomski partner Kine, koja najveću ekonomsku razmenu ostvaruje sa SAD. Međutim, teško je poverovati da bi danas bilo moguće izvesti ovakvu akciju, čak i kada bi u Vašingtonu postojala politička volja za popravljanje odnosa sa Rusijom. I u Pekingu i u Moskvi, odavno su svesni da Zapad nikada neće pristati na izjednačavanje sopstvenog međunarodnog statusa sa statusima dve najveće Evroazijske zemlje i da će one taj status morati da izbore same.

Upravo je to ono što Kina i Rusija planiraju da učine.