Обданиште у срцу Аустралије где деца уче српски језик и културу Васпитачи као амбасадори српског наслеђа у туђини

  1. Добар дан Душана. Реците ми нешто о себи: одакле сте, када сте дошли у Аустралију и шта сте по професији?

Моје име је Душана Вилус и по струци сам Магистар примарног образовања са појачаним програмом из подручја енглеског језика који сам дипломирала на Учитељском факултету Свеучилишта у Загребу 2010. године. Радила сам у неколико основних школа у Републици Хрватској на замјенама као учитељица енглеског језика и нешто краће вријеме као учитељица разредне наставе. Дио школовања сам завршила по српском програму, од рођења сам живјела у Петрињи, Република Хрватска, затим у Републици Србији од 1995. до 1999. када сам се са родитељима, братом и дедом вратила у Петрињу гдје сам наставила средњошколско образовање и факултет по хрватском програму. Мој родни град су погодили снажни земљотреси 28. и 29.12.2020. када су многе куће и зграде у потпуности уништене, као и кућа мојих родитеља. Од 1988 – 89. године сам се активно почела бавити фолклором и очувањем традиције и обичаја при Kултурно – умјетничком друштву “Душан Ћорковић” у Петрињи. Од 2001. до 2016. године сам била активни члан Српског културног друштва “Просвјета” Загреб ( пододбор Петриња) и учествовала сам у организацији фолклорне и ликовне секције, учења српског језика и ћириличног писма за дјецу основно – школског узраста, књижевних вечери, ликовних колонија и изложби, припреме и израде каталога за ликовне изложбе, “Фестивала ојкаче”. У Аустралији сам од 2016. године, студирала сам предшколско васпитање на „Southern Cross“ образовном Институту у Мелбурну и стекла диплому „Раног образовања и неге деце“.

  1. Kао едукатор, са каквим сте предшколским програмима радили? Kакве су способности потребне деци у XXI веку пре него што пођу у основну школу?

За вријеме студирања сам се запослила у једном обданишту у Јужном Џилонгу у Викторији које спроводи Монтесори програм заједно са планом учења у раним годинама који је заступљен у Аустралији. Одувијек сам имала жељу да радим у школи која има другачији програм и приступ васпитно – образовном процесу (Монтесори, Валдорф) од оног устаљеног и дугогодишњег који је присутан у свим државним школама у земљама бивше Југославије, али ми се та жеља испунила тек у Аустралији и то у предшколској установи са Монтесори програмом. Тренутно радим са предшколском дјецом у ““Dinky Di Children’s Learning Centre Tumbi Umbi” који спроводи план учења у раним годинама у комбинацији са „Reggio Emilia“ приступом који омогућује да се сваком дјетету посветимо као индивидуи која је бескрајно способна, креативна и интелигентна, као и да потичемо развој тих квалитета на одговарајуће начине да се дјеца у потпуности развију. Сматрам да нове генерације дјеце које долазе у предшколске установе требају развијати социјалне вјештине како би боље успоставили односе са својим вршњацима али и другим људима из своје околине. На многе је доста лоше утицало затварање свега за вријеме пандемије, нарочито оне који су се родили у то вријеме и нису имали никакве контакте са широм породицом. Важно је развијати моторику, од фине моторике – правилног држања киста или оловке до грубе моторике – трчања, скакања, бацања лопте, вожње бицикла. Потребно је дјецу више укључити у различите друштвене игре да што више развију грубу моторику и да што мање проводе вријеме гледајући ТВ, ајпед или мобилни телефон што многи раде када су код куће.

Предшколска дјеца у Новом Јужном Велсу би требало да знају неке основе пред полазак у школу, нпр. распознавати боје и облике, бројеве, слова, животиње, практичне животне вјештине попут везивања пертли на ципелама, облачења одјеће, основне хигијенске навике нпр. прање зуба, прање руку прије и након оброка, након одласка на тоалет; одласке на тоалет, како правилно изразити емоције, дијелити играчке са вршњацима, чекање на свој ред за играчку, правила лијепог понашања, прихватити грешку и извинити се кад погријешимо, шта направити у случају пожара, мјесто и држава/континент гдје живим и слично.

  1. Хајдемо сада да се пребацимо на тему програма српског језика и културе који сте увели у Вашу предшколску институцију. Kако сте дошли на ту идеју? Kако је Ваш вртић реаговао на њу? А директори Центра? Kако су деца реаговала до сада? Kако овај програм може бити унапређен?

Заједно са менаџментом вртића дошло је до идеје да се уведе учење српског језика за дјецу од 2 – 5 година. Ја сам једина од васпитача у вртићу која говори више језика, а колико сам упозната са националним поријеклом дјеце и њихових родитеља, нико није српског поријекла. Учење страног језика у предшколској и раношколској доби позитивно утиче на когнитивни развој дјетета као и на лакше и брже усвајање матерњег језика. Дјеца и родитељи су исказали задовољство због учења српског језика и упознавања са српском традицијом и културом. Менаџмент вртића је изразио жељу да би хтјели да набаве нешто музичких инструмената, ношњи и лутака у ношњи који су повезани са српском традицијом и културом за дјецу од 2 до 5 година па би нам пуно значило да нам се јаве сви који би нам могли помоћи око тога. Директорка вртића је предложила да дјеца науче играти неку српску игру због чега су нам и потребне ношње. Исто тако потребне су нам књиге за дјецу предшколског узраста на ћириличном и/или латиничном писму па вас молимо да нам се јаве сви они који нам желе помоћи јер нам фали материјал. Све идеје и помоћ од стране српске заједнице у Аустралији и Србији су добро дошле и било би нам драго када бисмо могли да успоставимо сарадњу са вољним партнерима.

  1. Реците нам нешто о социјалној кохезији у Аустралији и мултикултурализму, и како Ваш програм томе доприноси?

Аустралија је позната по томе да је земља у којој живе народи из свих земаља свијета и са свих континената, сви се подједнако вреднују и поштују без обзира на националност, боју коже или вјерску припадност. Подстиче се социјална кохезија и мултикултурализам као и развој различитих удружења и клубова са или без националног предзнака. Овај програм може позитивно утицати на локалну заједницу на начин да дјеца и родитељи могу сазнати пуно више о српској култури и традицији, како се живи у другој држави и на другом континенту. Дјеца имају прилику научити језик који је различит од њиховог матерњег, видјети да се српски језик може писати на ћириличном и латиничном писму за разлику од енглеског језика који има само енглески алфабет, да постоје гласови као сто су ш, ч, ћ, љ, њ, ж којих у енглеском језику нема, као и да се један глас пише једним словом осим неколико слова латинице за разлику од енглеског језика гдје више слова чини један глас.

Надамо се да ће Душанина прича инспирисати и друге едукаторе широм Аустралије и расејања да уведу програме за најмлађе кроз које могу упознати српски језик, писмо, културу и обичаје.

Нина Марковић Казе

 

КОМЕНТАРИ
Сви коментари и поруке објављени на веб порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника веб портала, његове администрације и редакције Српски Глас.